Pre neki dan me je posetilo dvoje mladih Austrijanaca da bi me ispitivali o koncentracionim logorima i kako sam se snalazio u životu neposredno posle njega. Čak su i većinu mojih knjiga bili pročitali. Ispostavilo se da su iz Tirola i da su velike lokal-patriote. Muškarac je studirao katoličku teologiju, vernik je, ali i rep-muzičar. Doneo mi je debelu knjigu sa slikama o karnevalskim običajima Tirola, objasnio da je Tirol najlepši i najzanimljiviji deo ove planete i onako, kao slučajno, dobacio: „ Zašto vi i Albanci problem Kosova ne rešavate kao što smo mi 1972. rešili status Južnog Tirola?“
Dođe tako neki politički laik, pomisliš da nema pojma ni o čemu, a onda dobaci nešto veoma logično. Kako se toga niko stručniji nije setio?
Ja se veoma dobro sećam krvave borbe Autrijanaca u Tirolu za samostalnost i otcepljenje od Italije šezdesetih godina prošlog veka.
Nemačko-nemački ugovor
Još uvek ne znamo šta tačno piše u nemačko-francuskom „papiru“ za rešenje kosovske krize, a koji se, po svoj prilici, oslanja na ugovor između dve nemačke države – „nemačko-nemački osnovni ugovor“ iz 1972. godine. Ako je to tako, to ukazuje na zastrašujuće nepoznavanje stanja na Kosovu u Berlinu i Parizu.
Ja nemački slučaj poznajem prilično dobro, proučavao sam ga kao prevodilac jugoslevenskih i nemačkih državnika jer je to mogla da bude tema razgovora.
To je, dakle, bio dogovor između dve nemačke države, čiji su nasilno razdvojeni stanovnici govorili istim jezikom, bili i sa jedne i sa druge strane luteranske i rimokatoličke veroispovesti, koji su do kraja Drugog svetskog rata živeli u istoj državi, bili u bezbroj slučajeva rodbinski povezani, čak su obe države imale nameru da se jednog dana ujedine, naravno svaka je to htela na osnovu svoje ideologije i društvenog uređenja.
Mladi Nemci sa istočne strane Berlina su čežnjivo stajali ispred Brandenbruške kapije i maštali o tome da se jednog dana sruši zid.
Na Kosovu danas Srbi i Albanci kao da su odrasli u dva različita sveta, govore različitim jezikom, različte su vere, ako rodbinskih veza uopšte ima, njihov broj je zanemarljiv, Albancima na pamet ne pada da se ponovo ujedinjuju sa Srbijom, već eventualno sa Albanijom, a kada se u Srbiji govori o neotuđivo srpskom Kosovu akcenat je uvek na teritoriji, a ne na većinskom albanskom stanovništvu koje ide uz nju, niko ozbiljno ne razmatra šta bi bilo da Albanci sa Kosova ponovo postanu punopravni deo srpskog političkog i pravnog poretka.
Gotovo ni jedna tačka nemačko-nemačkog ugovora se na Kosovu ne može primeniti.
Kratak istorijski osvrt
Iste te 1972. godine je u Tirolu – na području koje su prisvajale dve države, Austrija i Italija, gde se govorilo čak na tri različita jezika i gde su se vodile borbe između austrijskih separatista i italijanskih bezbednosnih snaga, ređali atentati i ubistva – uspostavljen mir koji je doveo do blagostanja koje traje već pedeset godina. Promene vlada u Rimu i i Beču nisu uticale na bezbednosnu situaciju u Tirolu.
Ukratko o tome o čemu se tu radilo, malo istorije, tek koliko je neophodno da se razume o čemu se radi.
Sve do kraja Prvog svetskog rata područje o kome je reč bilo je unutar granica Austrougarske. Ugovorom o miru je Italija dobila neke delove koji su dotle bili u sastavu monarhije koja se raspala, srezove Trontano i Bolcano (na nemačkom Bocen), oblast koja se narodski naziva Južni Tirol.
U Južnom Tirolu je 1921. živelo 75,9 odsto Austrijanaca, 10,6 odsto Italijana i 3,9 odsto Ladina. Ladinski jezik ne sme da se pobrka sa jezikom Jevreja Sefarda koji se zove ladino. Ladinski, koji se u Švajcarkoj zove Retoromanski, veoma je staro narečje toga kraja, počiva na iskvarenom latinskom.
Kada je 1938. Nemačka zauzela Austriju mnogi stanovnici južnog Tirola ponadali su se da će kao i celi Tirol postati građani Nemačke, ali Hitler se drugačije dogovorio sa Musolinijem. Ostavio je ta područja Italiji i ponudio svakome ko to poželi da se o državnom trošku preseli na istok Nemačke i tu dobije zemlju. Mnogi su to prihvatili, pa se sastav stanovništva u Tirolu menjao u korist Italijana.
Na kraju Drugog svetskog rata opet su svetske sile prekrajale tuđu subinu, povukle su čudne granice između, sada opet nezavisne, republike Austrije i Italije, oblast Bolcano – južni Tirol – ostala je u Italiju, a nova granična linija povučena tako nespretno da je deo južnog Tirola presekao austrijsku pokrajinu Tirol na dva dela.
Takav razvoj je izazvao veliko nespokojstvo, pa i srdžbu Austrijanaca. Formirane su lokalne terorističke organizacije, dolazilo je do oružanih incidenata. Do 1972. je izvršen 361 napad na italijanske ustanove, policajce i ugledne pojedince eksplozivom, minama, mitraljezima. Ubijena je 21, a ranjeno 57 osoba.
Krajem 1960-tih su počeli pregovori između Rima i Beča na čijem je kraju sklopljen ugovor o fomiranju italijanske autonomne oblasti Bolcano koja je i zvanično dobila ime Južni Tirol.
Njena autonomna prava zanimljiva su za nas, možda primenjliva za sever Kosova, svakako bliža tamošnjoj situaciji nego međusobni ugovorni odnosi dve nemačke države.
Državost unutar države
Na popisu stanovništva iz 2011. se od oko 530.000 stanovnika Južnog Titola 69,41 odsto izjasnilo kao Austijanci koji govore nemački, 26,06 odsto kao Italijani, 4,53 odsto kao Ladini.
Statut autonomne oblasti Južni Tirol zaključen je između vlada Italije i Austrije 20. januara 1972. godine i sastoji se od 137 tačaka. Južni Tirolci ga smatraju svojim ustavom.
Na osnovu tog statuta Južni Tirol ima državne simbole – svoj grb i svoju zastavu. One nisu identične, ali veoma liče na grb i zastavu austrijske pokrajine Tirol, karakteriše ih „tirolski orao“.
Južni Tirol ima parlament koji se sastoji od 35 poslanika biranih na 5 godina koji bira vladu. Sada je na čelu autonomne oblasti vlada od 8 članova. Nemački i italijanski jezik ravnopravno su zastupljeni u parlamentu i u svim službenim institucijama.
Budžet Južnog Tirola ove godine iznosi 5 milijardi evra. Porez i sve druge dažbine se naplaćuju u samoj oblasti, 90 odsto ostaje na raspolaganju njegovoj vladi, 10 odsto se prebacuje u budžet Italije.
Južni Tirol ima primarne nadležnosti: sprovodi i kontroliše zakone, određuje imena naselja (obavezno dvojezično), utvrđuje prostorno planiranje, vodi kulturnu politiku, utvrđuje profesionalno obrazovanje, socijalnu politiku, puteve i infrastrukturu, kontroliše lokalni javni saobraćaj, zanatstvo, civilnu zaštitu, nacionalne parkove…
Postoje i sekundarne nadležnosti: Južni Tirol samostalno donosi zakone kojima sprovodi italijanske zakone u oblasti školstva, zdravstva, sporta, trgovine i snadbevanje, policije, javnih voda…
Tercijarne nadležnosti su isključivo u nadležnosti italijanske vlade: odbrana, policija, valuta, pravosuđe, imigracije.
Naveo sam samo najvažnije nadležnosti koje bi, po mom mišljenju, trebalo da ima Zajednica srpskih opština.
A kako bi bilo da ona dobije lepše ime?
Pošto postoji država Severna Makedonija, za razliku od dela Grčke koji se zove Makedonija, Južni Tirol za razliku od austrijske pokrajine Tirol, neka za razliku od Kosova pod upravom Prištine zaživi Severno Kosovo sa sličnim pravima kao Južni Tirol.
Pa da se od toga pođe dalje.
Problem za Srbiju je, naravno, što će svaki predlog koji dolazi sa zapada polaziti od nezavisnosti Kosova. Ali, za razliku od nemačko-nemačkog ugovora, južnotirolski primer makar ima smisla.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
