Znate li šta je osnovni preduslov da naučite da učite? Da znate da razdvojite važno od sporednog. Bez toga, udavićete se u preobilju suvišnih informacija, koje će vam sve izgledati podjednako (be)značajno. Evo, recimo, čime se bavi naša društveno-politička javnost ove nedelje? Te šta nam je doneo, a šta odneo Makron, te hoćemo li dugo biti lišeni Ramuša Haradinaja, te da li opozicija treba da bojkotuje izbore… Ukratko: sve pena dana. Za mesec ili dva, niko se toga neće ni sećati. Za to vreme, neke epohalne civilizacijske promene prolaze ispod radara naših tzv. opinion-mejkera (koji ionako, čast izuzecima, nisu dorasli ni da budu onion-mejkeri, ali pustimo sad to).
Elem, o čemu se radi? Ovih je dana primećena panika na rubu rasula pred prigradskim dragstorima, zadružnim prodavnicama i sličnim ustanovama za zbrinjavanje i dnevni/večernji boravak odraslih, onih koji vole da se druže ispred narečenih i sličnih objekata s pivkanom u ruci, slobodno raspravljajući do sitnih sati o svim pitanjima između neba i zemlje, s posebnim naglaskom na ona pitanja o kojima objektivno ne znaju ama baš ništa – a to su uglavnom sva pitanja. Pluta njima um tako sasvim neograničeno, skokne začas do Andromede pa se vrati, i to nevožen, u sasvim netaknutom stanju. Naročito, dakle, vole smatranja i razmatranja o nebu, na čelu s najomiljenijim od svih: jesu li, brašo moj i kumašine, Amerikanci bili na Mesecu, i jel’ tako da nisu?
Tačno je pedeset godina proteklo od tog dana Velike Imperijalističke Prevare, kad su Kauboji tobože sleteli na svetlu stranu Lune, ali ih je superiorna srpska pamet vrlo brzo prokljuvila i natenane objasnila, s ogromnim naučnim autoritetom i argumentima neoborivim u bilo kojoj samostalnoj trgovinskoj radnji, da od te rabote ništa nema. Da je Bog ‘teo da ljudi letu na Mesec, rađali bi se s nuklearnim raketnim pogonom. Uostalom, da je moguće sleteti na Mesec, onda bi to prvi uradio Rus, i to u moskviču s krilima, jel’ tako, tako je, Milka, daj još po jednu turu, al’ iz zamrzivača.
Pedeset godina, dakle, važio je globalni idiotski konsenzus oko tzv. Lunarnog pitanja, kojeg smo (konsenzusa) i mi Srblji bili brojčano mali, ali duhom i entuzijazmom važan deo, a onda je Imperija uzvratila udarac na osobito nizak i pokvaren način i stavila nas pred teško iskušenje, kojem ni najjači ne mogu tek tako da se odupru, srce ih izda… Naime, niste mogli ne primetiti kako iz svih mogućih domaćih medija, uključujući peglu i paštetu, ovih dana iskaču neka sedmorica Srba – g. Ne Znam Ko Je, g. Nikad Čuo, i još pet njih – koji da su, navodno, bili jako važni šrafovi u operaciji Apolo 11, dakle, baš onom „fejk“ sletanju na Mesec Armstronga i Oldrina, a u (filmskoj) produkciji NASA. Bez nekih od njih, sugeriše nam se, teško da bi onaj Armstrong ikada video Mesec, pardon – teško da bi video Zemlju sa Meseca, eto, toliko su bili važni.
E sad, u čemu je problem? Ekipa okupljena na simpozijumu pred prodavnicom ništa toliko ne voli koliko voli to kad su Srbi u nečemu važni i nezaobilazni, kad su ona mirođija bez koje je sve širom sveta i svemira bljutavo. Nije važno šta je u pitanju, ali mora da je nešto bitno i dobro, čim Srbin – a kamoli sedmorica njih – u tome ima učešća. I zato sad ekipa pomno uči napamet imena naših svemirskih novakađokovića za koje do prekjuče nije ni znala, a sad joj je već neshvatljivo kako je mogla da živi bez njih.
Dobro, ali gde je tu problem? Razmislite malo, stanite na loptu. Svih ovih godina je važilo da Amera na Mesecu nikada bilo nije, a ko im veruje da su šetali tamo gore mora da je ili budala ili agent imperijalizma i Novog svetskog poretka, a sad najedared… Drastična promena perspektive, zaokret za 180 stepeni, kao da je neko onaj teleskop Habl okrenuo naglavačke! Nema više teorije o pustinji u Arizoni, nema nadriekspertskog raspravljanja o senci, uglu snimanja i ostalim džidža-bidžama, nego, prikane, kako je krenulo, uskoro nećeš smeti da posumnjaš u autentičnost američkog spuštanja na Mesec ako ne želiš da rizikuješ batine.
Šta se, dakle, dogodilo? Pa ništa, osim što je u priču uveden tzv. srpski faktor. Ako su tamo neki ugledni i obrazovani Srbi bili deo projekta Apolo 11, onda ovaj kanda i nije leteo za Feniks ili Malu Krsnu, nego je stvarno sleteo u More tišine. Štaviše, od danas važi nova doktrina: sumnjati u autentičnost misije Apola 11 bio bi akt besprimernog autošovinizma.
Šta se ovom malom „mesečarskom“ pričom hoće reći? Ama ništa, osim da tzv. mitska svest na isti način rezonuje o svemu, od politike pa do kosmosa. I da nam nema suštinske emancipacije dok god je ona preovlađujući model na kojem svoja uporišta, svoja verovanja, vrednosti i kriterijume gradi i tzv. mali čovek, ali i dobar deo intelektualaca, i to ne samo onih koji su to postali u hodnicima Sava centra. Dakako, ona sedmorica Srboamerikanaca u tome su sasvim nedužni.
A Tišler, Bale, Mina i Firči još su ranih osamdesetih znali o čemu se tu radi, pa su proročanski pevali: „Luna je ogledalo Lune“. S obe strane ogledala sedi isti majmun i gleda se u zrcalo, evoluirajući samo koliko je neophodno da se apdejtuje beslovesno samoobožavanje ponosnog ignoranta.
