Još oklevam da poverujem da će u Crnoj Gori ipak biti održan referendum o nezavisnosti, mada sve vodi u tom pravcu. Propao je dogovor eksperata, jer da nije, referendum bi postao izlišan, ali taj dogovor bio je planiran kao neuspeh i iz čisto dramaturških razloga. Neće valjda eksperti, pre njihovih šefova političara da objave sporazum i rešenje. Ako to treba da se desi, desiće se posle duge zatvorene sednice, obavezno iza ponoći, verovatno između dva i tri ujutru, neizostavno uz prisustvo nekog moćnog stranca, najmanje Havijera Solane.
Traži se, naime, najbolji način da se desi ono što se desiti mora, a to je da se održi ili ponovo sklopi nekakva-srpskocrnogorska država. Po Đukanovića čija je koža ovde u pitanju bilo bi, verujem, najpovoljnije ako bi se upriličilo nešto nalik prethodno opisanom prizoru teške bitke iz koje bi on pred kamere izašao vidno iscrpljen ali gord, dok bi sa svih strana primao pohvale i čestitke za državničku mudrost i odgovornost pred istorijom.
Đukanović bi svojem delu Crne Gore objasnio da je izvukao najviše što se moglo, nešto kao i Milošević u Dejtonu i pokušao bi da politički preživi što duže može, glumeći važnog garanta tog sporazuma. Ovo bi bio najlakši i najbolji put ne samo za njega lično nego i za podeljenu Crnu Goru, kad se već stiglo do ove glupe, nepotrebne, Miloševićevim odlaskom totalno prevaziđene situacije.
Referendum je gori način da se stigne do istog. Nema sumnje da bi Đukanović i njegovi izgubili, ili u najboljem slučaju dobili neku malu, nedovoljnu većinu. Prošlogodišnji izbori pokazali su da sve stranke manje ili više naklonjene nezavisnosti Crne Gore dobijaju samo nešto malo više glasova od onih drugih. U međuvremenu je pukla duvanska bruka koja je Đukanovića morala mnogo koštati, a onda su Vašington i Brisel počeli da ponavljaju refren „ostajte tamo“.
Zbog svega toga strah od Beograda u Crnoj Gori sada mora biti mnogo manji od straha od samoće. Najzad i ti eksperti su imali priliku da ustanove i obaveste javnost o tome šta bi samoća donela a šta oduzela Crnoj Gori i niko me neće uveriti da taj račun nije totalno negativan po ideju nezavisnosti. Masa kolebljivih dosad je sigurno odustala od te avanture.
To znači da će, ako do toga dođe, Crna Gora biti redak slučaj (na Balkanu sasvim izuzetan) referendumskog poraza vlasti koja referendum organizuje. Zašto bi Đukanović to radio? Iz dva suprotna razloga. Prvo što mu je možda pred očima fatamorgana pobede. Drugo, što možda misli da je to najbolji izlaz iz bezizlazne sitacije u koju se doveo. Pitaće narod, narod će da odgovori a on će prihvatiti ishod i kazaće da većeg demokratu od njega majka još nije rodila.
Ali, ako bude ovako, sve posle toga postaje nepredvidljivo. Kad izgubi na referendumu, niko Djukanoviću neće moći da garantuje ništa, ni vlast ni još ponešto od onoga od čega se čovek nerado rastaje. To je, međutim, manji problem. Mnogo je gore to što referendum podrazumeva aktiviranje svih građana i što će svaki ishod značiti poraz za mnoge od njih, to jest gotovo za polovinu njih. Ta „manja polovina“ neće biti naročito raspoložena da sportski čestita onim drugima, dok će „veća polovina“ sigurno umeti da ponižava poražene.
Dakle, referendum bi u Crnoj Gori mogao dovesti do pomalo revolucionarne situacije, nalik na onu od petog oktobra u Beogradu. Pri tom ne mislim da postoji opasnost od provale nasilja, pošto su sile reda u Crnoj Gori u dobrom stanju i pošto je tamo već bilo više izbora pa su neke demokratske navike ipak stečene. Ali, nema sumnje da bi posle referendumskog poraza pregovaračka pozicija Podgorice prema Beogradu bila sasvim drugačija i daleko slabija nego bez toga.
Federalistički pritisak zahtevao bi mnogo više od tri-četiri zajedničke državne funkcije. Crnogorski ljubitelji Srbije mogli bi da proslavljaju na način koji bi se malo kome u Beogradu dopao, a kamoli lokalnim Dukljanima i autokefalcima. Odnosi i prilike mogli bi se pokvariti ne samo u Crnoj Gori nego i u Srbiji koja se jedva nekako otarasila tih osvetničkih galamdžija koje su nekad predvodili Šešelj i Vuk Drašković. Ko će sad to sve ponovo da gleda i još da se raduje njihovoj pobedi u Crnoj Gori?
To, dakle, znači da referendumska pobeda snaga zajedništva ni Srbiji ne bi naročito prijala, jer bi na scenu izvela tip ljudi i vrstu govora koji nemaju mnogo zajedničkog s današnjim reformističko-evropejskim elanom. Slom Djukanovićevog nemogućeg projekta doneo bi spas zajedničke države ali bi je pri tom možda ozbiljno unazadio i oneredio. Da li bi se to ipak isplatilo ne umem da kažem, niti znam da li bi možda bolji bio obrnut ishod.
Hoću da kažem da je u ovom slučaju prilično rđav svaki rezultat referenduma. I to i za Srbiju i za Crnu Goru, mada ništa više ni za koga ne može biti stvarno katastrofalno kako je to bilo u Miloševićevo vreme. Preostaje, uostalom, još nešto malo nade da će njih nekolicina ipak pristati na neki pozitivni minimum, naravno u poslednjem trenutku, kako je prethodno opisano. Jer i Koštunica i Đukanović i Đinđić imali bi šta da izgube kockajući se s referendumom.
Osim toga, zar nam nije svima dosta tih „narod se pita“ situacija? Crnogorcima možda i nije. Šta znam, davno sam otišao, možda su u međuvremenu postali Švajcarci.
