Najveći i – nadam se – neuništiv doprinos muškom odevanju, non plus ultra, jeste sako od tvida. Taj izum prve polovine 20. veka prvo se zvao „sportski“ sako (sports jacket), mada nije jasno kakve veze sa sportom ima, kao i ostale vrste „sportskog“ odevanja. Lovački sako je drugo: jeste tvid, ali je kroj drugačiji i ima bespotrebno kožno ojačanje na desnom ramenu, kao da će ga trzaj dvocevke posle nekog vremena pocepati; neće. Snobizam.
Sako od tvida, pre svega, ide uz sve i uvek; dobro, ne baš uvek, ali uglavnom; skoro uvek. Tvid je, inače, čudo od tkanine: lagan kao perce, topao, ali propustan, skoro neuništiv, ne gužva se, pa se i ne pegla; dobar tvid zaštićen je od moljaca, mada je čista vuna. Dolazi u današnje vreme u kojekakvim bojama i dezenima, ali konzervativni pristup je najbolji: sivo-plave, crno-bele ili tople smeđe nijanse, riblja kost (sitna!) ili prskano. Riblja kost je bila nepopularna među javnim ličnostima zbog danas zastarelih televizijskih kamera, na kojima je imala običaj da „puzi“; danas to više nije slučaj. Pravi tvid je „Harris“ i tačka; znam da ima i drugih, postoji i Organizacija zemalja izvoznica engleskog tvida, kao i škotskog viskija, ali… To shvatite tek posle dvadesetak godina stalnog nošenja svog omiljenog sakoa od tvida, još pre nego što se pojavi potreba za kožnim zakrpama na rukavima. Danas se prodaju i sakoi sa fabrički ugrađenim kožnim zakrpama, ali i to je snobizam i neukus. Dugmeta su presvučena kožom, pa se pri hemijskom čišćenju ofucaju (bolje čistionice ih prvo odšiju, pa posle zašiju), ali to nije tako strašno. Kroj je večit i savršen: bolje je sa dva šlica, ali može i s jednim; reveri su skromni, džepovi bolje da imaju poklopce, ali mogu i bez.
Ispod sakoa od tvida ide sve: pristojna košulja sa ili bez kravate; dobra majica, čak i polo tipa; kvalitetna laka majica (T–shirt); rolka, pulover; čak i jači dobar džemper. Dole idu sve pantalone – osim vojničkih sa džepovima sa strane. Farmerke su sasvim OK – ako su čiste, pa makar i isprane i ofucane. Dobre cipele se podrazumevaju; jahaće čizme sa čakširama biće tek malo ekstravagantne. Muškarac u sakou od tvida uvek će biti elegantan, ako je sako dovoljno velik (skoro nikada nije prevelik); tesan sako od tvida je užas. Setite se šampiona: Klint Istvud sa kožnim zakrpama na sakou od tvida ispod kojega se ne vidi ni magnum S&W .44 sa cevi od šest inča; ili Alen Delon, i gomila drugih. Beogradski uzor vazda je bio advokat Srđa Popović: njegovi su sakoi bili i ostali neponovljivi, kao i gest kojim ih zakopčava, ustajući da se obrati sudu; advokati u Zagrebu i Beogradu uvežbavali su bezuspešno satima taj elegantni pokret pred ogledalom. Uzalud: gospodin se rađa. Sako od tvida spada uz onu vrstu muškaraca koje Nemci zovu Feinschmecker – čovek od finog ukusa (odatle beogradsko „šmeker“).
Sako od tvida kupuje se u diskretnom dućanu na Holbornu, Haj strit, odmah iza ćoška kod paba Folklands Arms koji smo mi zvali Las Malvinas. Dobro, ima i drugih mesta, ne sporim, ali samo tu ste mogli da uđete i da vas prodavac, fini gospodin, odmeri, okrene se i donese sako koji vam pristaje kao saliven, bez priče i gnjavaže. Platite sto funti (onih para iz 1992!) i mirni ste do kraja života. Ne budimo sitničavi: slovenačka Mura ih je pravila skoro isto tako dobre i sjajno skrojene, od odličnog tvida (mada su ih moljci voleli, ali nema veze). Ispalo je da smo jednom tako Tirke i ja tamo kupili iste sakoe, pa sam ga molio da ih nosimo naizmenice, u parne i neparne datume. Posle sam ja taj sako u leto 1992. poklonio jednom klincu koji se ispalio iz Sarajeva u onome u čemu se našao; nosi ga i danas u Holandiji. Mnogo kasnije dobio sam pristup ekskluzivnom butiku u Južnom Banatu (isključivo za članove!) gde su se za male pare prodavali dobri sakoi od tvida (i još koješta), koji su poispadali iz raznih kamiona negde po Austriji i Italiji. Tu smo se Stojan Cerović i ja dobro snabdeli, ali sam nekako uvek više voleo ta dva londonska sakoa iz Holborna. Mislim, nisu ovi bili loši, naprotiv; ali čovek postane konzervativan u jednom trenutku; diskretno ofucani sako od tvida – ali dobrodržeći, molim! – uvek je bolji. Nekako ih čovek zavoli, kao stare cipele, stari trenčkot, staru košulju, staru jaknu „vijetnamku“ M-65 i to. Sve to spada u sentimentalnosti, znam; ali spada i u ono malo oslonaca u burnom i promenljivom životu.
P.S.: Javio mi se moj drug Nenad sa primedbom: da njegov londonski krojač, fini stari gospodin, smatra da crna odela nose samo Italijani (eufemizam za mafijaše) i pogrebnici. Pravi gospodin nosiće tamnoplava odela, jer su uveče „crnja od crnog“. Slažem se. Evo odlomka iz prve glave Čendlerovog The Big Sleep: „Obukao sam barutno-plavo odelo, sa tamnoplavom košuljom, kravatom i maramicom u džepu, crne cipele, crne vunene čarape sa tamnoplavim satovima. Bio sam uredan, čist, izbrijan i umereno trezan i bilo me je briga vidi li to neko.“ Bio je to Filip Marlou, 1939.
