Dakle, Đinđić namerava da Koštunici otme deset glasova u Skupštini Srbije. To jest, ne on njemu, nego DOS DSS-u. I ne radi se baš o otimanju, nego o kažnjavanju neradnika, kako je to premijer lepo objasnio jer, eto, DOS će da kazni, odnosno zameni i neke svoje poslanike koji retko zalaze u Skupštinu. Dakle, ništa lično, ništa stranački, ništa politički, samo čista briga o efikasnosti, o radu, ugledu i dostojanstvu Skupštine.
Pa, od 5. oktobra do danas ovo je sigurno najveće magarčenje kojem nas je nova vlast izložila. U onom slučaju poslanika koji je iz Soluna glasao u Beogradu, u pitanju je bila još očiglednija laž, ali manje važna. Ovog puta Predsedništvo DOS-a donelo je jednu krupnu odluku za koju se ne zna da li je manje logična, manje razumna, manje pravična ili manje demokratična.
Kao što znamo, problem je u tome što je, posle odvajanja DSS-a, Đinđićeva vlada ostala sa suviše tankom većinom u Skupštini, a to je DSS-u otvorilo mogućnost opstrukcije i još inspirisalo radikale na pojačano divljanje. Premijer i njegova vlada, a valjda i ceo DOS, imaju osećanje da im se u Skupštini postavljaju neopravdane prepreke i da retrogradne snage pokušavaju da osujete reformski poduhvat. Starinski rečeno, „reakcija podmeće klipove u točkove revolucije“, a u takvim slučajevima oni koji sebe smatraju nosiocima progresa obično veruju da istorijska misija nameće posebne obaveze u koje spada rušenje prepreka i neobaziranje na formalne primedbe. A pred velikim zadatkom sve primedbe deluju kao formalno cepidlačenje.
Međutim, ovde govorimo o prekršaju u odnosu na same ciljeve svake zamislive demokratske reforme. Ne postoji razlog zbog kojeg bi vlada koja hoće da bude demokratska mogla da kaže opoziciji: nemamo dovoljno glasova, pa ćemo uzeti nekoliko vaših, jer ih vi koristite na pogrešan način. Nećemo valjda da odustanemo od reformi samo zato što se tome protive razni glupaci i pokvarenjaci.
DSS je, naravno, protiv ovog DOS-ovog revolucionarnog zahvata, pre svega jer je direktno oštećen. Ali, šta će ta stranka da uradi i da li će najavljena vlada u senci biti efikasan odgovor, u ovom trenutku je manje važno. Pošto pati od neizlečive kilavosti, lako je moguće da neće biti u stanju da parira DOS-u ni sad kad je prekršaj tako očigledan. Međutim, ljudi naklonjeni DOS-u, Vladi i tim famoznim reformama morali bi da iskoriste upravo ovu priliku da uzmu u zaštitu svog protivnika i njegova prava, a pre svega elementarnu pravičnost. Ako premijer Đinđić s razlogom zahteva brzinu, efikasnost i pragmatičnost, ovo je trenutak da nauči da postoje granice pragmatičnosti koje se ne prelaze bez stvarno velike nevolje. Da je ovde u pitanju opstanak naroda, da se bira između rata i mira, između života i smrti, rekli bismo neka đavo nosi deset mandata DSS-a. A u pitanju nisu ni reforme ni opstanak Vlade, nego, recimo, to da li će biti vanrednih izbora ove godine. Evo, dakle, dragocene prilike da se pokaže malo poštenja i načelnosti a da ne košta mnogo.
Verujem da je upravo današnjoj Srbiji, upravo zbog preživljenih trauma, upravo dok ulazi u neizbežno brutalni proces sveopšteg preobražaja, apsolutno neophodno da dobije neki dobar primer nestranačkog, nepolitičkog, nepragmatičnog ponašanja. Neka neko i plati neku cenu, neka se nečeg liši, odrekne i uzdrži upravo onaj ko ima moć, neka se demonstrira formalna disciplina, neka se pokaže kako pravo stoji iznad sile, jer to je najdublji smisao modernizacije.
Možda Đinđić veruje da krupne reforme ne mogu da dobiju većinsku podršku i da se uvek sprovode manje ili više silom ili barem uz razne podvale i prekršaje demokratske procedure. U načelu, to je tačno: narod retko glasa za neizvesnost, osim kad je izvesnost krajnje nepodnošljiva. Ono za šta se opredelio u jesen dvehiljadite bilo je dvosmisleno: korak ka novom ali na čelu s Koštunicom koji oličava sve tradicionalno i poznato. To znači da DOS nema pravo da kaže kako ima mandat za radikalne reforme, mada Srbiji takve reforme jesu neophodne.
Ako pristanu na vanredne izbore, što mi izgleda gotovo neizbežno, Đinđić i DOS možda će morati da žrtvuju neki tempo u reformama, ali to je bolje nego da rizikuju dublju parlamentarnu i opštu političku krizu čije posledice nije moguće proračunati. Nema sumnje da je legitimnost Vlade ozbiljno ugrožena, ali čini mi se da još nema razloga za nervozne i panične poteze. Ta Vlada u celini i dalje izgleda bolje i kompetentnije nego bilo kakva alternativa koju bi DSS mogao da sklopi. A ni reforme same po sebi nisu loše primljene, inače ne bi ministar finansija Đelić bio tako omiljen i zaslužio nežni nadimak „derikoža“.
DOS bi, dakle, sad morao da pronađe način da se iz ove glupe situacije u koju je sam sebe doveo izvuče sa što manje gubitaka. Gurati DSS u totalnu opoziciju nije dobro, ma koliko izgledalo privlačno najradikalnijim dosovcima. Ali, ni DSS nije u poziciji da se drži suviše gordo. Nezgodno je što su na obe strane prilično glasni oni koji veruju u neku vrstu pobede, ali, opet, nijedan realno mogući rasplet nije previše rizičan. Niko i ništa se neće sasvim srušiti i propasti. Pogotovo ništa posebno vredno. Nema više ni spasa i sloma. Možemo samo da se premeštamo s noge na nogu i to je sve.
