Ruski svet: Od Tbilisija do Kijeva

Kada je 2004. godine Mihail Sakašvili postao predsednik Gruzije, važio je za prozapadno orijentisanog političara, „borca protiv korupcije i siromaštva“. Obećao je tada svojim biračima da će svim sredstvima vratiti pod kontrolu Tbilisija Abhaziju i Južnu Osetiju, koje su se oružanom borbom od Gruzije otcepile posle raspada Sovjetskog Saveza i u kojima je većina stanovnika posle otcepljenja dobila rusko državljanstvo.

Sakašvili je 2008. godine  naredio napad vojske na Abhaziju i Južnu Osetiju, kažu po nagovoru neimenovanih zapadnih saveznika. Tadašnji ruski premijer Vladimir Putin nazvao je intervenciju gruzijske vojske „genocidom“ i optužio Vašington za podršku Tbilisiju. Rusija je vojno intervenisala u Gruziji, posle pet dana rata porazila njenu vojsku i Južna Osetija i Abhazija su ostale nezavisne i proruski orijentisane. Zapad je mlako protestovao, reda radi, prašina se brzo slegla, a Gruzija se vratila borbi sa sopstvenim demonima.

Sakašvili je smenjen 2013. godine, posle promene vlasti za njim je raspisana poternica zbog optužbi za korupciju, a on je utočište našao u SAD-u.  Njegova koloritna politička karijera se nastavila 2015, kada mu je tadašnji ukrajinski predsednik Petro Porošenko dodelio ukrajinsko državljanstvo, proglasio ga za svog savetnika, a potom za guvernera Odese. Porošenko ga je brzo najurio jer su se „politički razišli“, a on je osnovao opozicioni pokret i organizovao mitinge u Kijevu tražeći Porošenkovu  smenu. Svet je obišla njegova slika na krovu zgrade u kojoj je živeo, na koji je pobegao preteći da će se ubiti kada je policija pokušala da ga uhapsi.

Varljivo primirje

Na prvi pogled, situacija u Ukrajini podseća na ono što se dešavalo u Gruziji. I Ukrajina je, kao i Gruzija, na samitu NATO-a u Bukureštu 2008. godine „ohrabrena“ da se pripremi za članstvo u Alijansi. U Ukrajini je 2014. godine izbila „narandžasta“, Majdan revolucija u kojoj je smenjena proruska vlast (Sakašvili je u „revoluciji ruža“ krajem 2007. smenio starog sovjetskog lisca Eduarda Ševarnadzea, svog bivšeg mentora). Nova ukrajinska vlast je 2014. obećala Ukrajincima brz ulazak u Evropsku uniju i NATO, da bi potom Rusija anektirala Krim, gde je sedište njene crnomorske flote, a Donjecka i Luganska oblast u sa blagoslovom Rusije proglasile samostalnost od Ukrajine. Posle žestokih sukoba i brojnih žrtava 2015. je potpisano primirje, mada je u narednih osam godina taj konflikt gotovo stalno bio na ivici rata, uz redovno prekogranično puškaranje i granatiranje sa obe strane.

Onda je situacija ove godine eskalirala. Borbe pobunjenih oblasti sa ukrajinskom vojskom su se intenzivirale, uz međusobne optužbe; Rusija je, za razliku od Abhazije i Južne Osetije, na kraju zvanično priznala Donjecku i Lugansku narodnu republiku.

Različita vrsta rata

I tu prestaje sličnost sa Gruzijom. Za razliku od munjevitog petodnevnog rata 2008. godine, u kome je ruska vojska ušla na teritoriju Gruzije, pomogla borcima Abhazije i Južne Osetije i povukla se, Vladimir Putin je naredio 24. februara opšti napad na celu Ukrajinu. Mesecima pre toga je tvrdio da do takvog napada neće doći i da Rusija samo želi da „od genocida“ zaštiti ljude u Lugansku i Donjecku.

Mada je nominalno deo Evrope, ma koliko bila strateški bitna Gruzija je ipak mala država na granici Evroazije sa manje od pet miliona stanovnika. Ukrajina je integralni deo Evrope sa skoro 45  miliona stanovnika.

Smisao postojanja NATO-a

Iracionalni napad Rusije na celu Ukrajinu gurnuo je ovu u zemlju u rat, o kome se u ovom trenutku sigurno zna jedino da ta država i njeni stanovnici trpe strahovita stradanja i razaranja, da će zbog napada na Ukrajinu i Rusija imati teške posledice (bez ikakve razumom vidljive koristi), i da će posledice tog rata sigurno osetiti čitava Evropa, ali i ostatak sveta.

Foto: Valentyn Ogirenko/ Pool Photo via AP)

Trenutno je jedini vidljivi dobitnik tog rata NATO pakt, koji zbog invazije Rusije na Ukrajinu ima trajno opravdanje za svoje postojanje, za kojim očajnički traga još od raspada Sovjetskog Saveza.

A što se tiče bivših predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija i sadašnjeg predsednika Ukrajine Volodomira Zelenskog: politički klovn Sakašvili je svojim odlukama direktno bio odgovoran za ono što se u Gruziji desilo 2008. godine; Zelenski jeste bivši komičar, ima na leđima bezbroj političkih grehova i gafova, ali bi se tragedija u kojoj se Ukrajina sada guši desila i da je na njegovom mestu bio čarobnjak.

Momir Turudić

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com