Ruke iznad grada

Kada ste poslednji put čuli da je neko učinio nešto zaista, ali zaista romantično? Dakako, pojam „romantičnog“ menja se s vremenom i društvenim i „kulturološkim“ okolnostima: ono što je nekad izazivalo ushit iliti pak slatki verterovski očaj od silnoga veltšmerca, danas može biti mnogo kome tek dosadno, arhaično, glupo. Sve je to, je l’ te, „stvar konteksta“.

Valjevski mladić Raša „poklonio“ je svojoj devojci Maši spomenik antifašističkom borcu, partizanu Stevanu-Stjepanu Filipoviću, na brdu Vidrak iznad Valjeva, rad Vojina Bakića. Kako to? Pa lepo: čovek je vezao crvenu mašnicu na postament spomenika, i posvetio ga mesečnom jubileju njihovog zabavljanja.

Okej, ali zašto bi, zaboga, neko „poklanjao“ devojci nešto takvo? Raša ima razumno objašnjenje: „Tada je (tokom njihove šetnje do spomenika, op. T. P.) rekla da je šteta što tako lep spomenik na tako lepom mestu nikom ne treba i niko ne vodi računa o njemu. Bio je išaran, prljav i sa puno razbacanog smeća oko njega. Bila je jako ljuta. Tada mi je sinula ideja da joj poklonim ceo spomenik, koji neće moći da odnese kući, ali i da će se sigurno brinuti o njemu, u čemu ću joj i ja pomagati“ (Politika, 19. 7. 2009).

Desetak godina često odlazim u Valjevo – iz razloga koji vama nisu važni, ali meni jesu – i fakat je da sam i ja tek pre koju godinu uistinu „otkrio“ ovaj spomenik, iako sam sve vreme boravio takoreći ispod njega, i iako prkosno uzdignute pesnice tog u Srbiju dolutalog dalmatinskog revolucionara Stjepana Filipovića pod vešalima svih ovih godina nekako dominiraju pejzažem iznad grada. Dakle, iako vrlo prisutan, on kao da „nije tu“, kao da je zapao u mrtvi ugao pa ga se ne vidi, kao da je slepa mrlja, ne-mesto, ne-simbol. A sve oko njega uistinu izgleda onako kako je to mladi Raša opisao: gotovo kao slika i prilika neke upadljivo namerne nebrige, kao da sav taj nered oko spomenika treba nekome nešto da poruči. Recimo ovo: ne možemo da srušimo ovaj spomenik, ali možemo da ga ignorišemo; svojom ignorancijom simbolički ćemo ga poništiti, i tako poručiti da ga za nas nema i nije ga ni bilo, a samim tim nije bilo ni tog čoveka ni svega što on simbolizuje, a sa čime mi (više) ne želimo da imamo ništa. Ali, šta je to što on simbolizuje, i zašto mi od toga tako upadljivo ažurno bežimo? To nam nije baš najjasnije, ustručavamo se da osvestimo tu stvar, da je svedemo na razumljive pojmove, da budemo načisto s njom; ali, znamo da „tako treba“, znamo da bi mogućnost da nas se poistoveti s tim nečim što predstavlja statua tog čoveka uzdignutih ruku mogla da nas etiketira na neki neprijatan način.

Vratimo se Raši i Maši. Oni su veoma mladi ljudi, ne pamte „komunizam“ ni u kojem vidu, ali su očigledno usvojili elementarnu evropsku civilizacijsku paradigmu: antifašističku, naime. Istovremeno, vide da u njihovom gradu (da ne bude zabune, nije u tome Valjevo nikakav izuzetak) jedan ovako dominantan simbol antifašističkog otpora ima status nekakvog diskretno sramotnog „ranog greha“, nečega o čemu ne treba pitati ni govoriti, no se najbolje praviti kao da nije tu. Ali, baš to je ono na šta mladi par ne želi da pristane: Stevan je tu, i treba se dostojno brinuti o njemu, ili pak jasno i glasno izreći zašto to možda ne bi trebalo. Naravno, niko važan i niko čije reči bi nešto značile to neće izreći, jer to spada u red onih s nelagodom promrmljavanih paraistina, onih kojih se negde duboko u sebi stide čak i oni koji u njih veruju, ili veruju da veruju. Ta bi istina, iščeprkana iz jedne loše maskirane naplavine podsvesti, mogla glasiti otprilike ovako: Stevan ili Stjepan Filipović bio je „komunjara“, i njega je slavio „komunistički režim“, s kojim „mi“ nemamo ništa, a utoliko više nemamo ništa ukoliko više partijskog staža smo onomad uspeli da nakupimo; šta ćeš, „moralo se“… No, Filipoviću nije bilo dosta što je komunista, nego je još i Hrvat (nešto kao lokalni Tito, Bog te!), tako da je stvar s njim stvarno beznadežna…

Hoće li se iko „relevantan“ složiti s ovakvim prevodom stanja kolektivne (pod)svesti koje ruinira ovaj spomenik? Naravno da neće, naprotiv, žučno će to negirati. Zašto? Zato što malograđanska svest poznaje stid, ali ga primenjuje nakaradno: ne oseća ga stvarno, ali svesna je čega bi se trebalo stideti, pa zato negira samo postojanje povoda za stid. I nekako veruje da bi svi trebali, čak morali da joj poveruju.

Mi makar malo stariji pamtimo, naravno, i neka drugačija vremena. Da je Raša „poklonio“ Maši ovaj spomenik, recimo, pre trideset godina, njegov čin ne bi bio romantičan nego tugaljiv, čak pomalo jadan; iako ste i tada, sa elementarnim osećanjem časti, morali ceniti Filipovićevu žrtvu, ipak vam je tadašnji kontekst divinizacije partizana, ilegalaca etc. morao bitno sputavati bilo kakav entuzijazam: neki tadašnji Raša neminovno bi naišao na podsmeh prosvećenih, i taj podsmeh ne bi bio baš nezaslužen, bez obzira na značaj Filipovća „kao takvog“. Raša bi, naime, bio protumačen kao „svesni omladinac“ koji ide niz dlaku ideološkim gospodarima, i to bi njegovom gestu oduzelo ama baš svaku „romantičnost“. Trideset leta kasnije sve je, dakako, drugačije. Jedini ko se tu ni na koji način nije promenio, niti je to mogao, jeste sam Stevan Filipović: on je to što jeste – čovek koji je pao za slobodu tamo nekih ljudi koji će jednog lepog dana diskretno nastojati da ga zaborave, umesto da je lepo „gledao svoja posla“, lovio ribu i slušao neku klapu koja piva ispod volta.

Raša i Maša dobro znaju: Stevan ili Stjepan Filipović pao je za jedan ljudski svet u kojem ti više ništa u životu neće zavisiti od toga zoveš li se Stevan ili Stjepan. Skoro pola veka kasnije, onaj stari svet vratio se u punom apokaliptičnom sjaju, donoseći glad, kugu i smrt. A oni koji su ga vratili, gle, nisu ovaj put nastupali ni pod kukastim krstom ni pod kokardom, nego baš pod onim znakom za kojim je i Filipović išao kao za tragom svetla. Zašto su to, zaboga, uradili?! E, to već dvadeset godina odgonetam, a sve sam sigurniji da se nisam odmakao od početka.