Šta se sve promenilo od 5. oktobra do danas, ili nije a moglo je? Složiću se s onima koji kažu da ovo pitanje polako postaje dosadno i beznačajno, ali priznajem da sam očekivao da godinu i po dana kasnije više nećemo živeti u atmosferi ratnog stanja. To se pokazalo kao nerealno. Dobar deo javnog govora i dalje je prezasićen mržnjom, jedom, jalom, pizmom, siktanjem, škrgutanjem i sličnim tonovima, o gluposti da ne govorimo, jer to je sasvim druga i mnogo teža tema.
Nedavno mi je jedna prijateljica nekim povodom navela sledeće reči jednog poljskog pesnika: „Ako ne znaš sta da radiš, ponašaj se pristojno“. I tek što sam pomislio kako bi to bila divna parola makar za akciju „nije teško biti fin“ i za tekuću promociju tolerancije, odmah mi se javiše glasovi protesta sleva i sdesna, odasvud, te shvatih da ovde nema nikoga ko se ne bi osetio ugroženim i ograničenim u svojim pravima ako bi se odjednom počelo insistirati na pristojnosti.
Neko bi rekao da se parola na njega ne odnosi pošto on zna šta radi i nema vremena, a dokoličari neka budu pristojni. Drugi bi rekao da ga to podseća na njegovu tetku gnjavatorku, da pristojnost protivreči svakom duhu i humoru i da stoga nema šta da traži ovde gde se više ceni spontanost nego ti formalni obziri. Mnogi bi prešli u protivnapad vičući da je lako drugima koji su siti i zadovoljni da pričaju o pristojnosti, a njima nije do toga jer moraju da se bore za svoja prava, plate, povratak imovine, autonomiju, nezavisnost, slobodu, nacionalna prava…
Bilo bi valjda normalno da smo jedva dočekali da se, posle onog oktobra, stvari vrate u neke mirne i normalne tokove, a ispada da suviše mnogo sveta ovde i dalje sanja prevrate i lomove ne verujući da išta može biti bolje dok se opet neko i nešto ne poruši. Da se juriša na Skupštinu barem jednom godišnje? Sve dotle dok se opet neka vlast ne seti da zabrani bilo kakvo izražavanje narodne volje?
Da li je moguće da je sve to otud što nam ta pristojnost tako teško pada? Ako je pristojnost građana nužan uslov za nekakav regularan demokratski poredak, možda bismo mogli da razmislimo o tome da batalimo stvar i ne zamajavamo se zaludu. Hoću da kažem da postoje stvari koje vlast ne može da uradi za nas i umesto nas, da mnogo toga u društvu ne može, ili ne može brzo, da se promeni dobrim zakonima i razumnim odlukama vlasti i kad bi svega toga u Srbiji bilo mnogo više.
Suviše je mlitavosti i lenjog prepuštanja da nas vlasti nekud odvuku; prošli put u rat, a ovog puta možda u demokratiju i Evropu, ali kao da je to nekako svejedno, kao da to vlast radi samo za sebe, i sad kao i pre i uvek. Izostaje osećanje zajedničkog cilja, kao da se izmedju vlasti i naroda, obostranom krivicom, ponovo otvara ona ista praznina koja usisava najbolju imaginaciju i energiju društva. Ako na površini ostanu samo svadljive stranke i njihovi inertni simpatizeri, ma koliko ih bilo, ako izostane osećanje da se celo društvo kreće i gleda u istom smeru, onda ne moramo da brinemo. Poraz je neizbežan.
Nepristojnost ovde nije stvar deficita domaćeg vaspitanja nego, recimo, izraz nedostatka vere u poredak stvari, u vrednosti društva, u ispravnost važećih pravila i pravičnost raspodele moći i bogatstva, i u tom smislu ona je zaista ozbiljna prepreka preobražaju Srbije. Ako kažete da ste slične pojave uočili i u drugim, bolje uredjenim zemljama, te da je reč o svetskom usponu bezobrazluka i cinizma, tome se još uvek može dodati primedba da stabilna društva lakše podnose takve udare i krize. Ako je, dakle, u pitanju opšta rezignacija, utoliko gore po zemlju koja upravo sad hoće da se uspravi i sagradi ustanove po uzoru na zemlje koje možda više ni same nisu sigurne u sebe.
S nepristojnim narodom neka valjana vlast bi još nekako izlazila na kraj i gledala da ga polako uljudi, ali ovde sad politička elita ne dopušta da se narod izdvoji i isprednjači. Jezik kojim govore, recimo, Nenad Čanak i Velimir Ilić, njihov karakteristično šešeljevski humor, to nije pokupljeno od naroda s ulice, nego je izraz njihove lične domišljatosti. Na tom jeziku niko nigde ne može da izrazi nikakvu demokratsku misao. A ako su njih dvojica šampioni, daleko od toga da su jedini.
E sad, kao da Srbiji nije dosta svih nevolja koje su je snašle spolja i iznutra, vidimo da se obnavlja i živahno raste ona ista, odvratno zaglupljujuća patriotsko-izdajnička retorika koja je, pre nego bilo šta drugo, morala biti sahranjena 5. oktobra. Ta priča i takav sukob više nas ne mogu odvesti u katastrofu, pošto je to već obavljeno, ali sasvim je izvesno da nas to ne izvodi ni na kakav put, nego naprotiv, sprečava sve što bi moglo ličiti na trezveno i normalno sagledavanje situacije. Povrh svega, to je gubljenje vremena, što bi trebalo da je dovoljno loše, samo što se ovde malo kome nekud žuri.
Ta podela na patriote i izdajnike oseća se u pozadini svih sporova oko Haškog tribunala, odnosa s Crnom Gorom, reformi u prviredi, vojsci, prosveti i najzad u gledanju na Evropu i Zapad. Ispostavlja se da je 5. oktobra pobedio savez „patriota i izdajnika“, i pošto se taj savez raspada sve te krupne državne i društvene dileme formulišu se upravo u tom najglupljem ključu. Otuda su svi stavovi i jedne i druge strane neuravnoteženi i opterećeni nekakvim histeričnim nabojem. Jedni druge guraju u ekstreme, a nesposobni su da postignu kompromis. Tako se ruši nivo rezonovanja o bilo čemu i dobijamo najprostiju vrstu opredeljivanja poput one na stadionima.
Ili možda na celu stvar treba gledati iz perspektive putnika u vozu koji nekud ide ili stoji, svejedno. Nema tu bogzna šta da se uradi, a o nečemu mora da se priča. Dakle, u našoj verziji ona misao bi glasila: „Ako nemaš šta da radiš, hvataj izdajnike ili patriote.“
