U starim demokratijama gotovo nijedna personalna promena ne donosi dramatične promene, jer savremene demokratije su, pre svega, institucionalni aranžmani. Zbog toga nijedan od novih premijera Engleske, Irske i Škotske – poreklom s indijskog potkontinenta – neće u svom mandatu da pomera planine, ali će sabranim držanjem i efikasnim delovanjem da doprinesu stabilizaciji političkih prilika koje su, posle izlaska Britanije iz Evropske unije, postale napete.
Evo kako stvari stoje u Velikoj Britaniji, godine gospodnje 2023.
Premijer Engleske zove se Riši Sunak. Njegov deda po ocu rođen je u Gudžranvelu (danas Pakistan), a majčin otac u Ludhianu (danas Indija). Sunakov otac, pak, rođen je u Keniji, a majka u Tanganjiki (danas Tanzanija) i oboje su radili u farmaceutskoj industriji. Riši Sunak na svet dolazi u Sauthemptonu 1980. godine. Premijer Engleske postaje 2022. Etničkim poreklom je hindus, a u zvaničnim prezentacijama ne ističe se koje je veroispovesti. Svugde, opet, piše da je bogat čovek koji je bogatstvo znatno uvećao ženidbom sa Akšatom Murti, ćerkom indijskog multimilijardera.
Premijer Irske zove se Leo Erik Varadkar i rođen je 1979. godine u Dablinu. Od 17. decembra 2022. na mestu je Prvog ministra Irske vlade (Taoiseach). Varadkarov otac rođen je u Bombaju (danas Mumbaj), majka u Dungarvanu. Lekar i medicinska sestra, šezdesetih godina odlaze u Veliku Britaniju gde dobijaju dve kćeri i sina, Lea. Ni o Varadkarovoj veroispovesti nema podataka na zvaničnim prezentacijama, a ponegde se može pročitati da je deklarisani gej.
Premijer Škotske od 29. marta je Humza Harun Jusaf. Očev i majčin otac poreklom su iz pakistanskog dela Pendžaba, otac je takođe poreklom iz Pendžabu, dok je majka rođena u Najrobiju (Kenija). Humza Jusaf svetlost dana ugledao je u Glazgovu 1985. godine. U biografijama se ističe da je njegova porodica u više navrata bila izložena rasističkom nasilju, ali kao ni u slučaju njegovih ostrvskih kolega veroispovest se ne navodi.
Iz ovih se elementarnih podataka može krenuti u raznim pravcima. Sociološka analiza bi, recimo, bila ekstremno zanimljiva jer bi uzela u obzir različita iskustva ovih ljudi – deda Hamze Jusafa, recimo, radio je u frabrici šivaćih mašina, dok su roditelji Lea Varadkara bili medicinari, što je postao i sam Leo. Sunak je, pak, napredovao u Konzervativnoj partiji koja uopšte nije naklonjena emigrantima. Naprotiv. Uz sociološke i istorijske momente, međutim, od neprocenjive važnosti su i političke posledice ovakve raspodele karata na političkoj sceni Velike Britanije.
Dublje značenje tamnoputih premijera
U starim demokratijama gotovo nijedna personalna promena ne donosi dramatične promene – osim ako se vlasti ne dokopa besramna figura poput Donalda Trampa, recimo, spremna na sve zarad lične dobiti – jer savremene demokratije su, pre svega, institucionalni aranžmani. S druge strane i na dubljoj ravni, to što se na čelu izvršne vlasti u tri države Velike Britanije nalaze potomci emigranata iz, pretežno, muslimanskog sveta, ravno je silini revolucionarne promene i odlična vest za Veliku Britaniju (i ne samo za nju).
Razume se da antiutopije poput Uelbekovog Pokoravanja, u kojoj islamisti uništavaju Francusku, draškaju niske strasti i rade u korist istinskih štetočina poput Marin le Pen (koja je veća opasnost za Francusku od svih emigranata zajedno), ali takve konstrukcije, koje počivaju na proizvedenim strahovima, teško se primaju u stvarnosti. Stvarnost, barem onakva kakvu danas živi Velika Britanija, složenija je, zanimljivija i obnavlja nadu koja je, posle juriša besramnih tipova poput Borisa Džonsona i njegove ekipe, te posledičnog Brexita, nekako atrofirala.
Na simboličkoj ravni (ali ne samo na simboličkoj) tamnoputi premijeri, s jedne strane, oslabađaju belu populaciju strahova i predrasuda mnogo više nego što stvaraju otpor, a kod emigranata, svim problemima uprkos, bude nadu u kvalitetniji život. Englesko društvo, koje je moralo da izađe iz postkolonijalne i postimperijalne traume, ali i da se nosi sa sopstvenim rasizmom, sada je dobilo priliku da odlučnije artikuliše direktni susret sa sopstvenom drugošću, sa onim što je stotinama godinama proizvodilo imperijalnom politikom, ali daleko od samog Ostrva.
Premijeri jesu, naravno, britanski državljani koji su, primetimo, dobili odlično, čak elitno obrazovanje, ali bi naivno bilo pomisliti da druga generacija emigranata, svemu uprkos, ne nosi sa sobom specifičnosti svoga porekla. No, upravo to što su se oni, kako se to kaže, dobro integrisali u britansko društvo, a da, istovremeno, ne kriju svoje poreklo, nije ni malo beznačajno za svu silinu emigranata koji se suočavaju kako s problemima u britanskom društvu, tako i s nedoumicama u sebi samima.
Drugim rečima, to znači da Britanija nudi gostoprimstvo pod uslovom prihvatanja liberalnog poretka: svaka specifičnost tiče se samo privatne sfere.
Po analogiji s mandatima Baraka Obame, upravo time što nije pristao na afroameričke ucene („naš crni brat će raditi za našu stvar“), da bi, s druge strane, izneverio i belačka očekivanja utoliko što je bio pametan, efikasan i odlučan predsednik, Obama je ispunio svoju misiju. Nijedan od premijera, naravno, neće u svom mandatu da pomera planine, neće to uraditi čak ni borac za nezavisnost Škotske Humza Jusaf, sve i da se Škotska otcepi od Velike Britanije, ali će sabranim držanjem i efikasnim delovanjem, po prirodi stvari, da doprinesu stabilizaciji političkih prilika koje su, posle izlaska Britanije iz Evropske unije, postale napete.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
