„Svi koji kod kuće imaju računar, neka istupe iz reda!“ Ovakva naredba mogla bi se uskoro čuti u javnim ustanovama u Velikoj Britaniji gde se ovih dana uveliko raspravlja o dometima elektronske uprave. Opšti zaključak je da taj projekat, gromoglasno promovisan poslednjih godina, zahteva ozbiljnu reviziju.
Za sada je jasno da prvi cilj neće biti postignut, a to je da se svi javni servisi ponude na internetu do 2005. Međutim, budući da je dovoljno servisa već pristupačno, sada se radi na tome da se korisnici računara motivišu ili primoraju da ih koriste. To bi, veruju, rasteretilo državne službenike koji rade sa strankama, smanjilo gužve na šalterima, uz podizanje brzine i kvaliteta usluge.
Građani koji bi svoje poslove sa državom mogli da obavljaju od kuće ili sa radnog mesta, traže da im se, umesto prisile, ponude beneficije. Ako već žele nešto da uštede za administraciju komunicirajući sa svog računara, red je da se ta korist nekako podeli između države i njenog kooperativnog građanina.
Neki umereniji glasovi govore da treba podići kvalitet i efikasnost sistema elektronske uprave pa će mu se korisnici sami okrenuti, nema potrebe da ih bilo ko na to primorava.
Najveća dilema je na koga elektronska uprava treba da se fokusira. Na jednoj strani su oni koji misle da su to kompjuterski pismeni mladi profesionalci. Druga škola mišljenja kaže da se treba okrenuti starijima, u siromašnijim krajevima, sa slabim znanjem korišćenja računara, ali koji obilato koriste javne servise. Njih bi trebalo kompjuterski opismeniti što bi, smatra se, znatno doprinelo povećanju efikasnosti administracije.
Srbija je u malo čemu slična Britaniji, sem možda po (nerealnom) entuzijazmu kada je o elektronskoj upravi reč. U poslednje vreme sve češće se čuje kako su neke opštine omogućile građanima da određene poslove obave internetom, što se potom tumači kao uspeh u ostvarivanju elektronske uprave. (Npr. www.palilula.org.yu, www.zvezdara.com, www.subotica.co.yu i još nekoliko).
Već pogledom na web adrese vidi se da u tom poslu ne postoji sistem, već svako radi kako misli da je najbolje. Kada se ode na prezentacije, to je još očiglednije.
Postojanje jedinstvenog sistema u osnovi je elektronske uprave. Pravilo je da se sistem razvije u pozadini (taj proces obično traje nekoliko godina). Najpre ga koriste državni službenici, a u konačnoj fazi, kada je sasvim spreman i završen, otvara se prema građanima. Ideja je da građanin komunicira direktno sa bazom odakle „vuče“ sve neophodne informacije, uverenja, prijavljuje porez i slično, bez kontakta sa službenicima. Štedi se skupoceno radno vreme zaposlenih u upravi koji se potom koncentrišu na stranke koje elektronsku upravu ne koriste. Ili se posvećuju drugim poslovima budući da je rad sa građanima samo mali segment elektronske uprave.
Princip koji se trenutno primenjuje kod nas svodi se na komunikaciju sa službenicima elektronskom poštom. Neka dokumenta moguće je dobiti i da se ne pojavite lično, ali je službenik (i pečat i potpis) obavezno uključen. Time se malo smanjuje gužva na šalteru, i to je sve. Ostalo je jednako sporo, možda čak i malo skuplje jer je računar dodat u postojeći lanac komunikacije (često i pošta koja dostavlja dokumenta), a da iz procesa ništa nije isključeno, automatizovano ili ubrzano.
Navikavanje građana da koriste računar u komunikaciji sa državnom administracijom jeste za pohvalu. Nadajmo se da sad sledi faza u kojoj država odgoneta čemu računarski sistemi služe i kako se mogu efikasno upotrebiti.
