Rešeto za Mečku

Svršeno je, vala, i s tim zlikovačkim DOS-ovim režimom! Neće taj, majci, preživeti mart! Nepregledna hipermilionska masa opakih SPO-ovskih delija rasturiće u krv ogrezlu Đinđićevu strahovladu ko Panta pitu (pardon: gibanicu) devetog marta u Kragujevcu, a ako koja froncla od zle nenarodne vlasti i pretekne, dokusuriće je brat-bratu frtalj milijarde SPS-ovih sokolova koji će se okupiti 24. marta u Beogradu, na Trgu Slobe-Slobode… Ako i to omane (mada neće!), u akciju će stupiti znameniti Virovitičko-karlobaški odred, najsrpskiji i najradikalniji od svih! E, tu će plavo–žuta i ostala banda već panično i u rasulu pohitati na avion (za Vašington, gde bi drugo), ali će za sve biti kasno: zarobiće ih, privezaće ih za stubove ostanule iz Legata Ratka Mladića, i povazdan će im in extenso recitovati visokokvalitetne naučne radove dr Vojislava Šešelja, dušmanski kombinovane s osobito nadahnutim delovima Noći Đenerala i najnovijim nadnevcima iz lirskog diar(e)iuma najčuvenije požarevačke sociološkinje!

Hja; sve je ovo psihodeli(ri)čno sanjarenje Izgubljenih u neku ruku razumljivo: dolaze topliji dani, pravo je vreme za osunčavanje reumatičnih koski na ulici, pa nije čudo što su i „četnici“ i „partizani“ rešili da ponovo iznesu svoje ofucano Rešeto pred Mečku, da vide hoće li se ona, počem, uzortirati. Pa posle, kad Mečka dokono zevne i počeše se po turu – razlaz ratnika, ko u Zoru, ko u Proleće, na toplo pivo i ‘ladnu proju, i sve garnirano nostalgičnim čampraz-divanom o prohujalim Danima Slave. Oh, Mon Dieu… Krajnji je čas da se ovim „dosovcima“ nađe neka verodostojna opozicija, jer ako ih budu „rušili“ takvi i slični pajaci – formacijsko-frakcijski podeljeni na Bradate i Ćosave, ama mentalno složni do replikantske jednojajčanosti – ovi će, bezbeli, vladati duže od Tovariša Tita!

Uredno zakazane i gromko reklamirane SPO-ovske i SPS-ovske martovske bune na dosmanlijske dahije žanrovski najviše nalikuju nekoj rudimentarnoj retro formi uličnog teatra, s jakim uplivima duha prvomajskih parada: u njihovom se „simboličkom centru“, naime, nalazi „spiritistički“ prizivani retro-fantazam Velikog P(r)ovoda tj. Velikog Datuma, onog koji (bi trebalo da) ima jak „mobilizatorski efekat“. Za kostimiranu SPO-supkulturu to je svakako ultramitologizovani Deveti Mart, datum čiji „original“ prati besmislena fama kako je tog dana Umalo Pao Režim (to je najobičnija „iluzija kruga ‘dvojke'“, jer je Srbija tada, pokazalo se i na nekoliko potonjih izbora, nažalost bila sve samo ne zrela da se oprosti od Miloševića); otuda današnji SPO, kao groteskno opatuljašćeno pitino praunuče, ne ume da smisli ništa inventivnije od još jednog ganutljivog pokušaja reciklaže Onog Devetog Marta: to i notorni majski ravnogorski uranak, uostalom, jedine su preostale manifestacije fizičkog postojanja ovog osebujnog supkulturnog pokreta. Za SPS, pak, taj je Dan slave 24. mart, dan kada je počelo NATO bombardovanje 1999, a samim tim i (skriveno, ali nesumnjivo) najsrećniji period vladavine Miloševićevog režima: vreme de facto bez opozicije, bez nezavisnih medija, uz unisono predvečernje pojanje i mantranje utronjane i dodatno kretenizovane Gomile po trgovima i mostovima. Sve u svemu, ideal društvenog ustrojstva/rastrojstva po intelektualnoj meri Kolektivnog Uroša Šuvakovića! Otuda pompezna reciklaža i reaktuelizacija tog datuma: on treba da simbolizuje pravedni(čki) Narodni Gnev prema Mrskom Agresoru – a još više prema njegovim Pomagačima i Plaćenicima koji su, gle, sada na vlasti, te je Srbija, kako kaže vazda lucidni jaba–ga–ti mislilac Mirko Marjanović, ništa manje nego „okupirana“ – a u isto vreme i podsetnik na Dane Kad Se Znao Red, a dnevna zapovest o Dobrima i Zlima bila uredno distribuisana preko TV-dnevnika.

Već je iz svega ovoga vidljivo da Stanovnici Političkog Otpada neće mnogo birati sredstva ne bi li se vratili na main stage; ponešto sa njihovog repertoara mestimično tako zabazdi da to postane ekološki zločin. Tako, ilustracije radi, u novoj Srpskoj reči – koja, doduše, nije glasilo SPO-a nego „slobodne novine, izdanje slobodnih novinara“, baš kao što sam ja, dabome, višestruki svetski šampion i olimpijski pobednik u bacanju kladiva – možete, uz ostale divote, naći i anonimni izbljuvak o ne samo „anacionalnosti“ nego „po mnogim svojim postupcima i antinacionalnosti“ sadašnje vlasti, što se, između ostalog, dokazuje time što se na ulazima u vojvođanske gradove kočopere, pored srpskih, i njihovi mađarski nazivi (strašno, strašno!), što je „ćirilica ugrožena“, što se „umesto očuvanja porodičnih vrednosti“ vlast zalaže za „perverzije, blud i homoseksualne brakove“, i još gomila sličnih fašistoidnih abuloznosti kakve bi rado supotpisao svaki klinički lobotomizovani Šešeljev ili Miloševićev fan. Međutim, nemojte se začuditi ako već u sledećem broju pročitate vatrenu odbranu prava nacionalnih ili seksualnih manjina od terora vlasti, vrle kosmopolitsko-humanističke apele protiv ksenofobije koju, jopet, šire „dosmanlije“, i sve u tom stilu! Takav vam je, „ideološki“, ceo doboš-SPO: red Šešelja, red Sonje Biserko (ono što se cedi i sluzasto kapljucka između to je Milan Božić, u volšebno izmenjenom agregatnom stanju). Kako je to moguće „slepiti“, kako se može uredno koketirati s politički i etički nepomirljivim krajnostima? Pa, lepo: bitno je da je u pitanju nešto što udara kontru onome što se prepoznaje kao vladajući diskurs, a predznak kontre je savršeno irelevantan: sve može da posluži, neće se baci. Apsolutno neprobavljivi i neukusno šizofreni eklekticizam njihove politike-bez-politike tek je sekundarno posledica preovlađujuće konfuznosti i neznanja, a primarno je neminovni rezultat jednog palanačkog makijavelizma, koji ne veruje u bilo kakve imanentne vrednosti, nego samo u neobično suptilnu devizu „ko nabije, taj dobije“. U tom su smislu socijalisti i radikali kudikamo „pošteniji“ jer oni nekakve relativno konzistentne „vrednosti“ – ma kako nakazne one bile – ipak zastupaju, te njihova politika ima nešto izdaleka nalik na glavu i rep. Što im, doduše, pod repom onog konja na Trgu neće mnogo pomoći. Pozorište je, naime, preko puta, predstave se daju tek uveče, a retro je danas umetnički, a ne politički stil!