Iako tvrdim da je jezik uvek adekvatan te da su reči i ponaosob i džumle uvek prikladne, to činim kao samouki teoretičar jezika. Kao njegov korisnik i zatočenik, priznajem pak da mi neke reči idu na živce. Očito je da su stanovništvu i medijima potrebne, ja sa svoje strane činim sve što kao jedinka mogu da te reči izađu iz opticaja.
Mislim da se sećam dana, tačnije večeri (svinjokolj koji je padao na Dan Republike), kad sam prvi put čuo reč „šogor“. Zar postoji takva reč? Bila je kao gvozdenac među šarenim klikerima, pa šta je to šogor?! To je kad se najmanje dve sestre udaju, e, njihovi muževi su šogori! Šogor, šogor! Ja bih ga u logor! Pa oni nisu ništa jedan drugome, pomislio sam, mada sam video da zajedno večeraju i pevaju, zadovoljni što im je uza sav miraz pripala i ta titula.
Za svastiku sam čuo već pre toga, moja svaja, svajo, svajo, snajo, snajo… Pa svekrva, svekar, deda-teča, baba-ujna, dever… Vrtelo mi se u glavi od te porodične isprepletenosti, zaova, jetrva, nakumče, pobratim, deda-uja, prambaba, pastorak, očuh, maćija, pa sad još i šogor! Nisam znao da me čeka jednako neprihvatljiv sinonim: pašenog! Odakle ti stižeš, ti li si prevod reči šogor na savremeni narodni i knjiž. jezik! Pedagog, patolog, pašenog… Ako se budem ženio (o čemu sam razmišljao kao o nepovratnom, jedinstvenom činu), uzeću jedinicu ili neko izuzetno lepo nahoče kome se ne znaju ni pravi roditelji, a kamoli sestre i braća te neću morati da se zapašenožim i da imam pašenoga/e.
Primećujem da mnoge moje znance raduje taj kvazirodbinski koloplet, vidim da je čoveku puno srce kad kaže „moj paša“, pa mu ono prvo „a“ dugouzlazi li dugouzlazi, nije li tako, pašanče premili? Jer, ima i pašanac! Ko ne voli ono „og“ na kraju, jer ga podseća na neke lekarske i naučne titule, evo mu pašanac, prosto ko prebranac. Odakle ti stižeš, iz kakve daleke za me pomračine? U rečniku zateknem i pašanicu, kćer pašenogovu, našao i sam pašanče, dete pašenogovo kome se još ne zna pol ili koje je toliko malo da to nije ni važno. Pašanica i pašanče su me baš razonodili: tu je cela tazbina i vascela ženska linija hajdučki prenebregnuta, nije bitna majka i dete zato nije svajče (niti posvajče, ako ga su svaja i pašenog usvojili), nego je pašanče jer je u središtu niko drugi nego paša! Ne kleti Turčin, kome je zbog njegovog istrajnog okupatorstva ono prvo „a“ u reči „paša“ kratko, odsečno, jer ćemo se protiv njegovog zuluma kad-tad podići na ustanak, doklen naglasku u našem serbskom „paša“ nikad kraja: nije sestra moja žene rodila bebu, nego je moj paaaša postao otac! „Ovo je moje pašanče! Meet my pashanche!“
To ipak nisam čuo, dotle baš nije došlo, ali su ove sedmice pašenog i svastika potisnuli i nemire u Egiptu, i poskupljenje goriva, i trgovinu ljudskim organima: šogor koga smo gledali onoliko na zelenom tepihu ispade trovač stoleća, a za trovaštvo ga sumnjiče ne organi gonjenja nego njegov rođeni pašenog! O kumstvu u Srba sve je rečeno i zna se da nije kumstvo ono što je nekad bilo i što bi trebalo da bude, da ne navodim žive primerke krivokumstva i kumolomstva (ima i reč za raskidanje ovog u suštini dobrovoljnog odnosa: otkumos!), ali se sada i nad pašanstvom nadvio grdan crni oblak!
Novinari predusretljivo, na naslovnim stranama, prenose sumnje građanina da su mu o glavi radili šogor i svastika, oho, ovo već nije folklor, nije nazdravljanje na slavi, nije pevanje terce ako je paši dunulo da zapeva… Pa da, ako je jedan pašenog bogat ili moćan, u obzir dolaze možda i neke šekspirovske strasti – zašto da sipaš otrov rođenom bratu u uvo ako imaš pašenoga?!
Ne znam šta je gore: ako rekonvalescent javno optužuje svojtu na pravdi boga, ili ako je u pravu, ako su se svaja i paša zaista zabordžijali. Publici je na raspolaganju stereotip da nema imperije bez dvorskih spletki i bez smrtonosnih napitaka, ali kako bih ja trovao pašenoga kad bi se za tim ukazala potreba? Ovu sam rakiju ja pekao od neprskanog voća sa mog placa (a unutra benzen, arsenik, olovo, nabavljeni gde i u kojoj razmeri izmešani sa rakijom?), evo i pršute za koju su mi na Torlaku čestitali jer nema u njoj nijedne bakterijice, pašo, čovek ne zna šta bi tebi poklonio za rođendan, evo ti kormilo za tvoju jahtu od retkog drveta iz Amerike, Poison Ivy, svaja ti šalje pitu od kukute, nije to grčka kukuta kakvu je ispio Sokrat, ova je iz naše bašte, ja je pijem našte srca izmešanu sa vrlo malo mišomora i masne sode svakog jutra, probaj, preporodićeš se…
Ili kad ulučim priliku u pašenogov bojler uspem otrov koji izmešan sa toplom vodom prolazi kroz pore, u klima-uređaj neopazice ubacim otklopljenu kutiju sa opiljcima teških metala, šaljem anonimna pisma sa kontaminiranim kovertama… A već imam krivotvoreni testament: „Svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu pri čistoj svesti i čistog premda oslabelog srca ostavljam svome jedinom pašenogu. Koji je bdeo kraj mog uzglavlja i dvorio me dok mi se studen iz stopala penjala ka desnici kojom pišem ove re…“
&
Ne znam šta su osumnjičena svastika i njen muž radili, nadam se da nisu ništa, trovanom sugrađaninu brzo ozdravljenje želim, a ako među njima docnije možda i ne bude sve kao pre nemilog događaja, bože moj!
To je samo pašenog!
Tuđa kost.
Strannoe nazvanie.
*šurak, kakva blesava reč, koja dakako ima deminutiv: šura; ja i moj šura okrenuli jagnje itd.; Šura Balaganov, iz „Zlatnog teleta“; ako se šurak oženi eto i šurnjaje, šurjakinje, srodstva od kojeg nema daljeg
