Reč nedelje

Reč nedelje je bez sumnje Bata: u našoj žitnici bezmalo svako muško dete dobijalo je ovaj nadimak, u prvom osmoljetke biće batizmu zadat ozbiljan udarac: nisi ti Bata, ti si Krsta, nisi ni ti Bata, ti si Ljubomir…

Tu smo titulu mic po mic gubili, ali ostane neko Bata do zrele bogme životne dobi, kao bivš. ministar Bratislav, koji je, u predškolskom, rajskom uzrastu, pokušavajući da odgovori ondašnjim odraslima na glupo i očekivano pitanje „kako se zoveš?“, možda rekao „Batisav“, ili tako nešto, te je svom nadimku i sam u neku ruku kumovao.

♥

Nisam nikad voleo da znam nadimak nekog političara: Šane, Ajga, Krcun, i šta ti ja znam, a tek nadimak – Tito! Dok smo na utrinama raspravljali ima li Tito platu (gde su se pojavile dve krajnosti: prima hiljadu miliona mesečno, ne, ne prima ništa, kako ništa, pa šta će mu plata kad je sve njegovo!), nije bilo živog bića udaljenijeg od nas, pre će Stiv Rivs doći u Tiganjicu da snima film, nego što će Tito doći u Zrenjanin! Spikeri bulazne o Maršalu Titu, predsedniku Titu, vrhovnom komandantu Titu, Tito pa Tito, što je još gore, ako mu predaješ na primer Štafetu, treba da mu, onako zaduvan od trčećeg koraka, govoriš „ti“, što ne govoriš ni učiteljici, ni tetka Milki Babalilinoj koja zvoni u školi i deli mekike za užinu.

Po mojoj statistici, prvo mesto po učestalosti upotrebe nadimka i dalje drži Tito, na drugom je gospodin Legija, i sad Bata! Ako i ne budem slavan, daj Bože da budem makar ozloglašen, molio se rani Oskar Vajld, e, Bata nam se samoozloglasio, ali baš to, što se znalo da će biti kažnjen, da će ostati bez odličnog posla i bez odlične vile, bez odličnog šofera i još koječega odličnog, nadahnjivalo je pravednike da u Skupštini govore odveć serdečno i odveć familijarno, da takoreći tepaju odraslom čoveku: „Bato, Bato, Batice naš, svi znamo koliko dobro srce imaš, da i ne govorimo da si rođen za vojskovođu, i najviše što smo u ovo mirno i diplomatsko doba mogli učiniti za taj tvoj veliki dar, bilo je da ti blagopoverimo Ministarstvo odbrane, koje si ti vodio malo je reći mudro, gostovaćeš ti, kao Bler, u drugim državama, da ih podučiš kako se rukovodi vojskom, o svemu što si uradio za bezbednost zemlje i za blagodet oficirstva sudiće istorija ne Srbije, nego istorija Starog sveta, kome si utisnuo svoj jedinstveni i neizbrisivi beleg, tvoj profil, Bato, vapije da bude na kovanom novčiću, a moramo te smeniti zbog tvog neobuzdanog duha, izgleda da se nešto od vojničkog prostorečija neosetno uspuzalo i ušlo i u tvoj um, u tvoju dušu, i u tvoj centar za šalu, lakše bi mi bilo da sam ja nešto lupio, pa da sam sebe smenim! Nismo li ti i ja danima i noćima razgovarali o tvome nesrećnom, a opet istorijski neizbežnom smenjivanju? Ja javnost držim u uverenju da radim bez prestanka, ali i ti dani, i te noći, probdevene u razgovoru sa tobom, ulaze mi u radni staž i u lični rekord, jer sam sa tobom, kao najbližim prijateljem, razgovarao zbog Srbije koja nam je obojici na srcu! U meni se radosno susreću i na najlepši način prepliću lični i javni interes, lični je da tebi ne uzdrmam samopoštovanje i samopouzdanje, a državni je da bonton caruje u svakome haustoru, na tribinama stadiona, u svakoj udžerici, kasarni, u krivolovu, u Beogradu na vodi, u sirotištu, domu zdravlja, zatvoru, u javnom nužniku, u gradskom prevozu, narodnoj kujni…“

♥

Ima u vesternu ili u krimi priči trenutak kad junaku preostaje samo da kaže „skupo ću prodati svoju kožu!“, e, to je odlučeno i o ministru odbrane, skupo ćemo prodati Batinu kožu, i zaista, prodaja je trajala satima, jer je vladajuća stranka toržestvovala u očiglednoj nastavi o finoći (pokazno zanimanje: tak bi se reklo u Batinom negd. sektoru), pučkoškolska rasprava o učtivosti prerasla je u moralističke orgije, o, zar se i to može, kako da ne, pa imali smo orgije i u izveštavanju o poplavama, nakon zaista važnih i korisnih vesti, zadesila nas je poplava reportaža, intervjua, izmišljenih priča, preterancija, samohvale, samosažaljevanja, i sve je to išlo bez prekida i bez mere; ovde imamo nesrećnu dosetku (iza koje, istinabog, stoji osećanje nadmoći, nezaslužene, ali neodoljive, i teško ukrotive; stoji možda i pokoja predrasuda, ali ko ih nema?!), i tim se slučajem poslanici i premijer, svako na svoj način, naslađuju do samozaborava: to ja zovem orgijama.

Bata se obreo na partijskom žrtveniku, njegova poremećena karijera i izgubljena dobit vratiće se partiji na izborima, to je jedina stranka koja od članova, a naročito od velikana, očekuje da budu besprekorni; ovo što je izletelo Bati nije najstrašnije što se u javnosti čulo, ali jeste najstrašnije što se Srpskoj narodnoj partiji omaklo, i ona to mora da kazni, jer Partiju, kao pesnika, sve rane njenog roda bole: ako je uvređen ženski rod, onda ju sve rane ženskog roda bole.

Daj još da se zamerim bližnjima i kolegama, trudbenici medija se isto odaju orgijama, opet ima akcija „Novinari ne kleče“, pa dokle, braćo! Ako je to istina, ne treba nam transparent o tome. Drugo, ne može niko da uvredi celo čovečanstvo, ne može da uvredi čitav jedan pol, ili celu profesiju: pojedinac rđavom šalom može da osramoti samo sebe, a čak i to je nešto što se svakome od nas desilo.