Reč je, nagađate, o razvedenom muškarcu. Termin je biblijskog porekla, od „knjiga raspusna“, dokument o razvodu u Starom zavetu, pa smo tako prvo imali raspuštenicu („pušćenica“ originalno), a sada imamo i raspuštenka. Zapravo bi ispravniji naziv bio raspuštenik, ali govorni jezik je takav. Pre svega treba odbaciti pogrdne i posprdne čaršijske aluzije iz prošlih vekova (19. i 20): „raspušteno vladanje“, na primer i slična olajavanja u stilu Mir-Jam i Cicvarićeve štampe koja se tada zvala „bulevarska“, a danas tabloidna. Sve je to otišlo u ropotarnicu povijesti, zajedno sa oglasima tipa „Odričem se svoje žene Perside i njene dugove priznati neću“, privatnim detektivima koji njuškaju po čaršavima i krišom slikaju ko se s kim kada praska i sa pojmom „krivice“ za razvod; Bogu hvala.
Razvod braka postao je normalna pojava, šta god o tome mislili sveta matera Rimska katolička crkva i naši mrakobjesni saborni revnitelji. Kazaće neki od njih da je to komunjarska ujdurma; jeste, pa šta? Ostatak civilizovanog hrišćanluka, ali i islam i budizam, razvod priznaju i regulišu koliko-toliko pravedno.
Nego, vratimo se mi temi. Razvod braka (ne mogu da se ne setim istoimene birtije na Avalskom putu…) događaj je traumatičan i ozbiljan za oba bračna druga; o deci i da ne govorimo ako ih ima, a često ih ima. Veoma retko se događa da se muž i žena razvedu mirno, bez mržnje i raziđu se u međusobnom razumevanju, uzajamnom poštovanju i miroljubivoj koegzistenciji, kako to lepo zove moj kum Mika Dajmak. Sve i tada razvod je – kao i svaki raskid ozbiljne ljubavne veze, što takođe spada u ovu priču – događaj potresan. Nemojte mi samo reći da je tu reč o olakšanju, oslobađanju od muke i ratosiljanju od bede; taj slučaj veoma je redak. Istini za volju, određeno osećanje olakšanja postoji u prvom trenutku, ali traje jako kratko. Prosečni muškarac ne zaljubljuje se u opajdaru, gaduru i zmijurinu, nego u lepu, šarmantnu, milu i pametnu ženu, pa se s takvom smuva i čak oženi i ima decu. Zašto i kako ona u jednom trenutku postane sve ono drugo – posebna je priča, na koju ćemo doći u jednom od narednih nastavaka ove kolumne.
Naš raspuštenko, dakle, nađe se u jednom trenutku sam na svetu; što kasnije se razišao sa svojom bivšom, to gore; navike, između ostalog, imaju ulogu. Ako ima kakve-takve prihode i gde da se nastani, malo mu je lakše; ne mora natrag kod mame. Dobre bivše žene – znam slučaj – ponudiće mu kost i kvartir, samo da ga poštede tog poniženja – dok se ne snađe. Onda dolaze alimentacije, pravo na viđanje dece i već sve to, uključujući i upoznavanje njenog budućeg i njegove nove. Pristojan svet tu se uglavnom snalazi na civilizovan način, ali malo je pristojnog sveta. Jednom sam se tako razvodio, a sudsko veće nije poverovalo jer smo se lepo ponašali na raspravi; mislili su da nešto muljamo s nekretninama. Sećam se da mi je jedna moja drugarica jednom tako opisivala da kako se odlično slaže sa bivšim mužem; rekao sam joj: „Jelisaveta moja dobra, trebalo je da se razvedem od tebe, a ne od one moje bivše.“ To su srećni ljudi.
Češći je slučaj, nažalost, neprijateljstvo; često obostrano i uvek nepotrebno i štetno. Klasičan primer je pripiti magarac koji u kafani kuka da kako je ona godinama bila kurvetina, ali ne ume da objasni zašto je s njom sve te godine živeo. S druge strane je ona koja tvrdi da je on od početka ovakav i onakav, ali eto… Onda dolaze gadosti: ona njega ogovara deci – dok deca ne odrastu i ne shvate sama da o čemu je reč; zakeranje (decenijama me je jedna rana bivša žena davila da joj nisam ostavio neki nož za hleb, mada jesam); guranje nosa u sadašnje brakove, što ume da ima dramatične posledice itd.
Tako je naš raspuštenko još tužnija pojava od belog udovca, čiji je status barem privremen: raspuštenko je bačen natrag u samački život; ne počinje ni od nule, nego negde dole, iz minusa. Ako se on zaljubio i otišao s drugom, ne može da izbegne grižu savesti, jer bivša pati, a u tome su stručne; još i deca, ako ih ima… Ako se ona zaljubila i našla drugoga, on se oseća popišano, odbačeno i bedno. Uopšte, reč je o porazu, kako god okrenemo.
Neću da kažem da je raspuštenicama lakše; nije, ali žene su snažnije, organizovanije, praktičnije i s nogama na zemlji. Retko će se prepustiti patnji, preispitivanjima i introspekcijama koje raspuštence vode u depresije, alkohol, zanemarivanje lične higijene i ostale zabrinjavajuće simptome. Dobro: većinu raspuštenaca to konačno prođe. Probude se jednoga dana, shvate da je to život koji treba živeti, okupaju se i obriju, okanu se preteranog pića, pogledaju se u ogledalo i obuku se pažljivije. Došli smo do naredne faze.
Ide tako naš raspuštenko okolo i merka ribe. Zbog nagomilanog iskustva i posttraumatskog stresa oseća se donekle samouvereniji i – što nije sigurno – pametniji. Ako je pametan, neće muvati žene mnogo mlađe od sebe, ali rekli smo da nije sigurno. Ako nađe zgodnu, držeću i milu raspuštenicu, eto prilike. Ima u Talmudu (Pesahim; 112) misteriozna rečenica: „Raspuštenicu uzeti dok je muž živ, jer je učitelj već rekao: rastavljeni koji se ženi puštenicom ima četiri misli u krevetu.“ Učitelj je, usudiću se da primetim, pogrešio: isto je i sa udovicama i udovcima. Ali: sa četiri misli u krevetu dade se živeti, ako su ljudi pametni i iskreni.
