Centar za medije „Ranko Munitić“ i RTS nedavno su objavili „Sabrane TV kritike 1993–2009“ Ranka Munitića. Na belim koricama vidi se njegov lik, čuveni poluprofil sa karakterističnom bradicom. Tamo negde, na tom crno-belom Panteonu, on je, naravno, u crnoj košulji, ovlaš zavrnutih rukava, sa neizostavnom cigaretom među prstima, sigurno uz obalu nekog mora. Tako ga pamtim.
Ova knjiga je prosto morala da se desi, jer bi, u protivnom, jedan ogroman opus ostao razbacan po novinskim kolumnama. Sa minimumom grafičke opreme, nižu se Rankove priče o zlim vremenima i još goroj televiziji, sa datumom svedočenja i pečatom autora. Kao da je potpisao i pečatirao svaku svoju misao i tezu o istorijskom propadanju jednog medija u čijim svetlijim momentima je i sam učestvovao.
Priznaću ovde da sam tokom svog profesionalnog rada u medijima naišao na dva zaista vrhunska čoveka. Kao klinac, student, dopao sam sa prijateljima u ruke Branku Vučićeviću, koji je uređivao naše tekstove za „New Moment“. Sa originalnim humorom, neverovatnom erudicijom i strpljenjem, Branko je čitao moje tekstove i komentarisao ih. Za mene je svaki broj bio kao semestar, pogotovo što je Branko bio siva eminencija domaćeg filma, mozak i duh iz najboljih ostvarenja crnog talasa. Istu posvećenost, istu širinu, isti moralni stav, prepoznao sam i kod Ranka, a nije čudo što su se ova dva gospodina (kao u stripu Branko i Ranko) poznavali i cenili. Morali ste imati širinu pogleda, strastvenu ljubav prvenstveno prema filmu, ličnu skromnost koja vas je lišila potrebe da budete u prvom redu za slikanje i moralnu čvrstinu da prepoznate i žigošete svaku vrstu prevaranata.
Možda je zato knjiga o Ranku Munitiću ponela delimično pogrešan naslov. Moglo bi se pomisliti da je on bio pasivni posmatrač medija, što je veoma daleko od istine. Ranko je bio izuzetan TV autor, (3,2,1 Kreni, Filmoskop, Veče sa zvezdama, Metropolis), scenarista (Oficir s ružom), reditelj (Putujuće kino), jedan od najboljih poznavalaca fantastike, stripa i animiranog filma (serijal Čudovišta koja smo voleli).
Uz sve ovo, Ranko je 16 godina bez prekida pisao TV kritike, koje su za mnoge od nas bile neobično važne jer je sa malo reči precizno opisivao tranziciju medija u vreme potpunog urušavanja profesionalnih standarda. Kako je na jednom mestu lepo rekao – dva „logosa“ našeg bivstvovanja, sudeći po medijima, jesu politika (čitaj demagogija) i šarena estradna laža. Tu mu politika znači kao nasušni hleb, vazduh bez kog ne možemo, a ostatak vremena provodimo u „Breninoj šarenoj kafanici“. Obe ove prevare su za Ranka vodile istom, zamazivanju očiju ljudima, dok se u pozadini dešava velika pljačka, velika privatizacija koja je gledaoce opijene politikom i estradom na kraju ostavila bose i gladne i krvave da bulje u ekrane.
Izjašnjavao se kao Hrbin, ali je najpreciznija definicija Ranka Munitića – Čovek s mora.
U ovoj podebeloj zbirci pronaći ćete sve relevantne autore, emisije i pojave koji su privukli njegovu pažnju, pa vas čikam da pogledate i pronađete svoje delo, drage kolege. Ja se moram pohvaliti da je još u doba radija B92, Ranko ne samo provalio šta radimo, već je potpuno ravnopravno učestvovao u zezanju. Kada je prvi put u kritikama pomenuo TV Manijak, Ritam srca, Ciklotron, ja sam se osećao kao da smo dobili Oskara.
Radio je do poslednjeg daha. Njegova supruga Zorica Jevremović kaže kako je teško bolestan, u bolnici pisao poslednji tekst u martu 2009. Jer kao što novinari nauče, rok mora da se poštuje. Istine radi, mora se reći da je kritičarski posao Ranko preuzeo od Zorice sa kojom je neprekidno sarađivao i razmenjivao ideje. Otud lep naziv jedne njihove zbirke tekstova – „Dupli pas“. Centru za medije „Ranko Munitić“, koji Zorica vodi, zato i dugujemo zahvalnost što sećanje na njegovo delo još živi.
Ranko je u vreme devalvacije kulture vodio još jednu važnu bitku. On je izuzetno voleo glumce i autore, na filmu i televiziji i neprestano je skretao pažnju na bagatelisanje njihovog rada, na kvazitržišno cenkanje njihovom egzistencijom i darom. Kultura je prognana iz medija, a glumci, ponekad i vrhunski umetnici, došli su u stanje da se raduju ako ih neko pozove da snime reklamu za deterdžent. Pri tome, nikada nisam ni čuo ni pročitao da je Ranko Munitić kukao zbog sopstvenog materijalnog stanja, a verujte, TV kritika u Srbiji nije baš kurativno zanimanje. Zato valja nabaviti „Svedoka epohe“ da svakoga dana, kao u nekoj zen vežbi, slučajno otvorite stranice ove knjige i pročitate barem jedan tekst. Verujte da će se magija desiti u tih nekoliko minuta, a onda samo od vas zavisi koliko ćete moći još da ostanete sa knjigom u rukama.
Ranko je autor i kritičar jedne televizije koja je bila u neprekidnom padu. Ona već devedesetih, sa prvim TV kritikama više nema onaj umetnički kvalitet koji su joj davali ozbiljni autori tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina. Ova knjiga počinje najmračnijim slikama ratne 1993. i završava se 2009. kada su na programu ostale samo reklame, politički marketing i Brenina šarena kafanica koja se u međuvremenu znatno nadogradila. Turbofolk iz tog doba je danas turborep, sa zavijajućim autotjunom i istom porno krimi estetikom. Ranko je to nazvao „medijskim dronjcima“.
Na kraju, nikada neću zaboraviti jedan Utisak nedelje, kada je Olja imala samo jednog gosta, a bila puna kuća i pun ekran. Gost je bio Ranko Munitić.
Sad je, kao na koricama knjige, u crno-belom klaudu, gde su stvari jasne i bez „sive zone“, koja na ekranu izgleda kao ružičasta i koja je obeležje medijske tranzicije.
