Koliko sam uspeo da vidim, i ostalim čulima savatam, svi praznici su uspešno i pod razvojnom devizom Šta košta da košta savladani. Svuda bilo pesme, svuda bilo vatrometa, i u tem Boru, koji vele rupa srpske rupe, ali u koji Dinkić Mlađan ima najbolji rezultat, gde svima pjevo Neka košta kol’ko košta Zdravko Čolić. Pjevalo se i na drugi trgovi, Joksimović u Pazaru, Kiki u Zaječaru, u Beogradu bilo najdostojnije, u novogodišnju ponoć, sve sa vatromet za pamćenje, pušten i Most na Adi, Televizija Studio B ga istraživački, ako razumete šta pesnik ‘oće reče, puštala do zore i sabajle.
U sve to pobedničko veselje uspem primim k znanju i te državničke poruke. Najviše me se dojmile reči predsednika Tadića da smo u teškoj situaciji, ali da nijedna kriza nije večno trajala. Razgali me i premijer Cvetković, koji bio nedvosmislen, Godina će biti teška, ali uspešna. Gde da se ogrešim o Prvog potpredsednika predsednika Vlade, Prvog zamenika, ministra policije Dačića, koji sve to podrž’o, dod’o autentično svoju Da se ne možemo zadržati samo na tome…
Onda primetim objavu da partije u Srbiji, po njihovu evidenciju, imaju skoro dva miliona članova: radikali 500.000, Srpska napredna stranka više od 300.000, Demokratska stranka tačno 178.394, Ujedinjeni regioni 220.000… Podaci vele sveži i nedavno provereni. Bog te ‘mazo, cifre su to. Iz stranaka vele i da su članovi stranaka motivisani isključivo programom i idejama, a jok koristoljubljem, bržim dobijanjem posla, nekom egzistencijalnom mukom i drugim štatijaznam razlozima. Stručnjaci vele da to mnogo, preuveličano, da sve zajedno ima jedno 500.000 članova, ali more, dobro može, i stručnjak da zaostaje za praksom. Ne može stručnjak baš da zna šta sve mogu ideja i program. Neko će reći mnogo, ili, što je mnogo, mnogo je, pa u vreme Tite u Srbiji bilo jedva 900 000 komunista, ali zar nije u ljudskoj prirodi da napreduje i evoluira, tim bolje kad je to motivisano čistom idejom i čistim programom.
Normalno je, kad je ‘voliki broj u pitanju, da ima zastranjivanja i ostalog ‘vatanja krivine. Ali, nikako ne treba generalizovati, već to uzeti takoreći naučno, kao potvrdu pravila. A primera potvrde pravila da su u partijama svi isključivo zbog ideja i programa, da se razumemo, ima. Eto, iz Leskovca javljaju za takoreći jedan takav slučaj. Pomoćnik gradonačelnika Leskovca, plus potpredsednik PUPS-a, optužio je kolege iz Ujedinjenih regiona, koji sa njim na vlasti, da radnike zainteresovane za posao ucenjuju partijskom knjižicom. Oprič’o kako: Ode čovek na tržište rada da se prijavi na spisak zainteresovanih za rad u „Juri“, a oni ga prvo pitaju da li je član G17. Ako nije, nude pristupnicu. Idu po selima i nezaposlenima obećavaju posao, i učlanjuju ih. Poslanik URS Slaviša Zlatanović sve odbija kao laži i gluposti, takvim pričama je samo napravljena atmosfera da ne mogu da se odbrane od priliva u stranku. Po 20 ljudi dolazi dnevno da se učlani, i pri tom izražava želju za poslom.
Drugi slučaj i krivina bio u Užicu. Tamo opozicija podnela inicijativu za smenu DS gradonačelnika jerbo je iz gradske kase plaćen izlet DS žena u Sarajevo. Inicijativa za smenu propala, opozicija veli zato što skupštinska većina zapošljavanjem kupuje odbornike opozicije. Naveli primer Miljka Delića, koji je zarad posla u Vodovodu promenio stranački dres. Miljko prizn’o da dobio pos’o, ali veli da to nema veze sa politikom. Evo kako prizn’o: Dva-tri meseca sam bio zaposlen u Vodovodu. Radio sam za minimalnu platu, a posao mi je bio da popisujem šahtove. Nije istina da sam podršku vlastima ucenio zaposlenjem, posao mi je ponuđen u Zavodu za zapošljavanje. I mom kolegi, koji je takođe iz SNS prešao u Novu socijaldemokratiju, nuđeno je da popisuje septičke jame, ali on to nije prihvatio, jer ima probleme sa kičmom…
Neko će reći, jeste ti neko zastranjivanje i krivina, popisivanje šahti i septičkih jama. Jeste, braćo i gospođe, ali kriterijumi su sve niži, ne mogu svi u Vladu, u stolicu i fotelju, povećanjem broja članova smanjuje se ponuda. I popisivanje šahti je za nekoga san snova. Broj korisnika raznih vidova socijalne pomoći u Srbiji je tačno 598.156. Iz Crvenog krsta vele da se taj broj svakog meseca uveća za 1300 ljudi. Ne žive svi u Kragujevcu, gde je Dinkićev URS Verkan za Novu godinu podelio po 5000 dinara svakom od 1500 najugroženijih sugrađana, i gde su sveštenici, po odluci Grada, najsiromašnijima razdelili 2000 božićnih paketa. Da se ne kaže da ne žive svi u Kuršumliji, gde vlast sama sebi podelila 13. platu, u tu Jagodinu, gde uz besplatna letovanja, junice, pos’o za bračnog druga, štatijošsve, svako novorođenče dobija 1200 evra.
Kad su svi nagađali gde je, odakle će, bingo, iz demokratsku Jagodinu stig’o još jedan mnogo dobar predlog, prvak ‘vake demokratije Palma predložio da svi koji pređu cenzus na izborima uđu u vlast. Svi prihvatili, mogli bi se i u Republici složiti. Koja će to meraja bude.
Mada ima i drugo, malo futurističkije rešenje, ali valjda smo mi vizionarski narod. Zašto se, dakle, kad je već ubijen prvi milion, svi ne bi učlanili u partije, da nas ima šest miliona članova. Lepo se upišemo kod Ginisa kao prvaci demokratije, još gde treba. I šta onda, šta s tim, onda naši članovi idu po svetu i glasaju gde fali da se uspostavi demokratski poredak. Tu smo za šta kome fali, izvol’te glasovi levice, desnog centra, strogog centra. Bili bi živi i pokretni demokratski kontingent. I što je najvažnije, bilo bi posla, te proizvodnje, i još, mi siti, a demokratski svet na broju. Pod hitno da se opravi ministarstvo za Ovu stvar i plus pride nekoliko agencija.
