Ko je mislio da će doći dan kada se režim Srpske napredne stranke na izborima ruši kao kula od karata, taj je nešto pogrešno shvatio. Proći će još vremena dok se ne makne od severnokorejskog stepena podrške u Grockoj, Pećincima ili Bosilegradu.
Opozicija godinama priprema javnost na maratonsku borbu, premda se često i sama ponaša kao da je u pitanju sprint i da je konačna pobeda iza ćoška.
Govorilo se onoliko o potrebi da se naprednjačka granitna kula ruši kamen po kamen, grad po grad i opštinu po opštinu.
A opet, deluje da su svi prevideli da je to – konačno! – počelo u nedelju. Atmosfera u opozicionoj čaršiji nalikuje sahrani, mada za to, realno, nema preteranih razloga.
Prvi kamenčići su izbijeni iz naprednjačkih zidina. To su neke gradske opštine u Beogradu. Opozicija je bez ikakve sumnje dobila i Niš – to već nije kamenčić, nego stena – samo je pitanje postizbornih akrobacija hoće li se ta pobeda prevesti u pravu ili ostati „moralna“ i neupotrebljiva.
Gde Vučić više da zategne?
Telali bojkota su unapred pokušali da obesmisle pobede u Krugu Dvojke. Kao, ne borimo se za Vračar ili Stari grad, nego za Srbiju! To zvuči lepo, ali i nadmeno – do sada opozicija nije kontrolisala ni Krug Dvojke.
„Pobeda“ bojkota na nivou Beograda mora da je razveselila naprednjake – lakše su nego što su mislili odbranili vlast sve do Ekspa. Pa opet, siguran sam da je Vučiću u nedelju onaj šampanjac teško pao na želudac.
Jer, kada je faktički izgubio Beograd u decembru – mogao je da vlada samo preletačkom matematikom – on je omastio korbač i uterao na jednu listu svoje političke očeve i decu, sa sve rahmetli socijalistima. (Mogao bi da se napiše esej o facijalnoj ekspresiji Ivice Dačića tokom onog ispijanja šampanjca.)
Svaki šraf mašinerije bio je zategnut do ivice pucanja. Pazarili su se glasovi, sumnjive su persone sa još sumnjivijim spiskovima okupirale javne prostore, glasalo se porodično i uz „uputstva“, a sve to posle mesec dana sumanuto skupe kampanje začinjene „borbom za srpstvo“.
I onda je Vučić sa priključenijima u Beogradu ipak uzeo bruto bitno manje glasova nego u decembru. Toliki pad kroz svega šest meseci, i to uz brojne autogolove opozicije, sigurno nije prijatan. Gde više da zategne, koga više da šiba korbačem?
Kad sujete utihnu
Nakon decembarskih izbora je opozicija mogla da se drži pobedničke priče – nas je više, pobedili smo i opet ćemo. Ali, odabrala je da svaku sekundu koju ima iskoristi na jadikovke oko izbornih uslova i krađe glasova.
One su, naravno, opravdane – ali nisu imale bogzna kakav odziv na ulici niti bitan odjek u tzv. međunarodnoj zajednici. Ispostavile su se kao priča koja vodi u podele i poraz.
Sada je slično raskršće. Ovo malo što je dobijeno – ali što su prve pobede ikad u Vučićevoj eri – može se interpretirati i pobednički i gubitnički. Razborito bi bilo predstaviti to kao određeni uspeh, jer to objektivno jeste.
I da se ne lažemo, bolje zvuči. Režim je ranjiv, čak i u ovim neuslovima. Dobar broj birača čeka takvu poruku.
Opozicionoj čaršiji sad slede nedelje otrovnih međusobica i pasivne agresije. Svako će morati da pruži malo oduška svojoj sujeti, i to je za ljude.
Ako se onda saberu i počnu dalje da rade, imaće solidne šanse da neke iduće izbore dočekaju u boljem stanju nego prošla dva glasanja. I da nastave da čeprkaju po naprednjačkom monolitu koji sada, konačno, ima prve pukotine.
