Prva pomoć

Šest sati se osamnaestogodišnja Ešli Bilansano borila za život naočigled pet stotina ljudi. Nikome nije palo na pamet da joj pomogne iako je ona za tim vapila. Tako bi mogla da izgleda jedna verzija događaja od 7. novembra u Teksasu. I širom sveta.

Ešli Bilasano imala je more problema unutar svoje porodice. Lepa devojka tvrdila je da su je neki rođaci primorali na prostituciju, da se obraćala i školi i zajednici za pomoć i da je od svih dobila odgovor da za njene tvrdnje nema dovoljno dokaza.

Konačno, tog utorka ujutru Ešli je, umesto da ode u školu, počela da tvituje. Tačno 144 poruke poslala je na mrežu, a poslednja je bila da se nada da će „iz drugog puta stvar obaviti kako treba“, aludirajući na neuspeo pokušaj samoubistva mesec dana ranije. Posle toga je otišla u kupatilo gde se zaista ubila, gušenjem.

Poruke koje je slala izbrisane su sa tvitera, ali se mogu čitati na raznim forumima na internetu. Iz njih se vidi potpuna emotivna dezorijentisanost, ogorčenje, depresija, osećanje bezizlaza i pomirenost sa crnom sudbinom. Policijski stručnjaci u Teksasu sada kažu da je ona prilično jasno tražila da joj se neko obrati u tim trenucima i da bi je takva komunikacija možda spasila, tačnije pomogla joj da prebrodi krizu u kojoj se tog trenutka našla. Ali od petsto ljudi koji su je tog prepodneva pratili na tviteru nije bilo nikoga ko ju je shvatio dovoljno ozbiljno da bi alarmirao rodbinu, komšiluk ili školu. Ne, većina je smatrala da je reč o običnom egzibicionizmu, privlačenju pažnje, inače redovnoj pojavi na internetu, posebno na Tviteru.

Kako se, dakle, ponašati kada na društvenoj mreži primetite neku neuobičajenu aktivnost? Da li je to što neko piše kako će ubiti sebe ili nekog drugog dovoljan razlog da zovete policiju? Svojevremeno je Demi Mur alarmirala sve svoje Tviter pratioce da pronađu ženu koja joj je tvitovala da će dići ruku na sebe. Policija ju je na kraju pronašla, preko IP adrese, i stavila pod psihijatrijsku prismotru. Ali mnogi tviteraši kažu da su i sami, nekad, slično reagovali, a da se ispostavilo da je u pitanju bila nečija neslana šala.

Sada se priča da bi vaše ponašanje na društvenim mrežama moglo da dobije drugačiji smisao. Prisustvovanje nečijoj najavi samoubistva, prekršaja ili krivičnog dela moglo bi vas dovesti u status svedoka (na sudu) ili čak saučesnika, ako ne reagujete pravovremeno. Baš kao i u saobraćaju, kada naiđete na nesreću i izbegnete da pružite prvu pomoć. S tim da je na društvenim mrežama lakše utvrditi da ste zaista bili prisutni.

Iz tragične sudbine Ešli Bilansano možemo izvući dve pouke. Prva je da postojanje društvenih mreža ne znači da smo postali bolji, društveniji ili odgovorniji. Druga je da Ešli na internetu nije dobila pomoć koju je tražila. Ali je zato našla precizno uputstvo kako da izvrši samoubistvo.