U „Laguninoj knjižari, najvećoj u Beogradu, u subotu, grupica devojčuraka ide od štanda do štanda, traže nešto. Ćućore, dodiruju knjige, smejulje se, nadmudruju, sve u poluglasu. Prodavačica im priđe, pita da li treba da pomogne, one kažu da ne, i nastave da traže. Kad obiđu barem dva puta celu knjižaru, ipak se odluče da pitaju:
„Da nemate možda onaj roman, ne znamo kako se zove… onaj što je zabranjen?“
„’Dorotej’ Dobrila Nenadića? To ste mislile?“, odgovori im prodavačica, one ciknu u glas „Yes!!“, pitaju za cenu knjige, između sebe sakupe potrebnu sumu novca i kažu „molim vas dve“.
Ova crtica iz knjižare je neželjeni rezultat/posledica akcije nekolicine ljudi koji se identifikuju kao Sindikat zaposlenih policajaca. Oni su pre neki dan, a na predlog svog vođe Dejana Đukića o kome su mediji javljaju da je „pijan zaustavljao automobile“ na autoputu i „tražio ljudima novac“, poslali gimnazijama u Srbiji Zahtev za informacije od javnog značaja sa pitanjem da li učenike uče o romanu „Dorotej“ Dobrila Nenadića i da li imaju dozvolu roditelja za to. Priložili su im i rečenice romana koji su ocenili kao „neprikladan za školski uzrast“.
Cilj im je, objasnili su na Fejsbuku jer sajt nemaju, da hoće da zaštite decu Srbije od ovog romana, hvaleći se da su onomad štitili narod od vakcina. Treba dodati da su vrlo ubeđeno tvrdili da je pandemija „lažna“, da su protiv 5G mreže, i sličnih „dekadentnih“ vrednosti savremenog društva. Osim pomenutog „Doroteja“, upravo se bore i protiv vrtića u Temerinu zato što primenjuje program rodne ravnopravnosti.
U „Doroteju“ im smetaju sledeće rečenice, izgovara ih u sebi Dorotej, koji je monah: „Lauš je neko vreme stajao kao opčinjen, dok mu Janja nije prišla i počela da se uvija oko njega milujući ga nežnim, veštim pokretima ruku. Bože, kakav je to bio prizor! Dok sam to gledao, svršio sam dva puta.“
Društvo za srpski jezik je javno preporučilo gimnazijama da se ne obaziru na pismo policajaca antivaksera.
Pa ipak, Gimnazija u Ćupriji i „Sveti Kirilo i Metodije“ iz Dimitrovgrada su odmah sutradan odgovorile na upit.
Citiram samo Dimitrovgrad, dovoljno je: „Knjiga ’Dorotej’ od pisca Dobrila Nenadića od pre nekoliko godina je obavezna po planu i programu za učenike prvog razreda gimnazije. Naša stručna lica zadužena za obrazovni sadržaj dece su naravno upoznata i pročitala su navedenu knjigu. Međutim, smatrajući da je njen sadržaj neprikladan za njihov uzrast i pored toga što je ona obavezna po planu i programu, oni u svojoj nastavi ne obrađuju navedenu knjigu.“
Ovakav odgovor inicira nebrojeno pitanja.
Kako je moguće da je neko kome smeta opis erotske igre dvoje mladih u književnom delu i ko znači misli kao policajci antivakseri, uspeo da dobije diplomu profesora? Kako je uspeo da se zaposli i uči decu? U Ćuprijskoj gimnaziji i u Dimitrovgradu ih očigledno ima više. Kako im niko od kolega nije rekao ej, šta vi to pričate deci?
Da li profesori koji su samoinicijativno odlučili da proteraju „Doroteja“ iz nastavnog programa, i koji su istomišljenici sa policajcima antivakserima, štite učenike, ili sliku o bezgrešnosti uposlenika crkve, Srpske pravoslavne? Jer, ponoviću, Dorotej je monah. Da li oni zaista misle da će ukidanjem „Doroteja“ da sakriju od dece nečasne a dokazane detalje iz života crkve a tiču se pedofilije?
Odgovor na svako pitanje je porazan i nerešiv.
Ali pitanje koje je rešivo, i to vrlo lako, je prekršaj koji su učinile obe gimnazije. Dovoljno je samo da onaj ko treba da reaguje, a to su služba stručno pedagoškog nadzora, prosvetna inspekcija i Ministarstvo prosvete – reaguje.
Naime, obrada romana „Dorotej“ je obavezna u prvom razredu gimnazije, jer tako piše u obaveznom nastavnom programu. Nastavni program je propis po kome se uči u gimnazijama. Znači, ove dve gimnazije ne poštuju nastavni program koji je doneo Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, a odobrilo ga je Ministarstvo prosvete, i zbog toga treba da snose posledice.
Međutim, Ministarstvo prosvete nije reagovalo. Možda mu treba vremena, pismo je poslato i objavljeno u četvrtak. Inspekcija i nadzor su imali mnogo više vremena, s obzirom da se na osnovu citiranog pisma iz Dimitrovgrada stiče utisak da je „Dorotej“ odavno proteran.
Pa ipak, ova akcija, iako joj to uopšte nije bila namera, ima i pozitivan rezultat. O tome svedoči crtica iz knjižare navedena na početku teksta: zabrana je navela decu da pročitaju knjigu. Baš zato što je rečeno da nije za njih. Hoće deca sama da izaberu, i sama da odluče.
