Koliko košta saobraćajna oznaka za naseljeno mesto sa devet slova? Gde se te table poručuju i ko je ovlašćen da ih postavlja (ko ih uopšte kuje i ko ih bojadiše?)? Hoću ja budem ktitor! Ne mogu poput Predsednika da od sv. ušteđevine sagradim crkvu, crkvu uostalom imamo, mogu jedino da dovedem nekog crkvenog sajdžiju, da mu uz odobrenje i blagoslov paroha platim za opravku sata, ne bismo li opet dostigli nivo razvoja iz prve petoljetke; želim da mestu gde sam rođen, kršten i opismenjen darujem znak, FARKAŽDIN-ФАРКАЖДИН, a sitnim slovima koja će prva stradati od rđe, kiše, ili od moje naoružane braće u Hristu sklone da izrešetaju saobr. znak, da piše: Zadužbina Lj. Živkova.
Voziš se iz Beograda, e, na četrdeset sedmom kilometru, pre nadvožnjaka i železničke pruge zarasle u korov, koroziju, čkalje i dikicu odvaja se put desno, na tabli piše, kako kad, Pančevo, Kovačica…
Što jeste istina, lepa su to mesta, i opštine su, ali da taj put prolazi najpre kroz Farkaždin, to ne piše! Da. Doplatio bih tablorescu da živopiše još tri znaka: 6 km. Putari nigde kao u Srbiji ne taje koliko vas kilometara deli od mesta čije ste ime pročitali na tabli, Srbija je velika tajna, i podatak o razdaljini, kao da smo daleko bilo u ratnom stanju, ne odaje se tek tako: kolko donde ima da ima, mesto ti je u tom smeru, nisi se, znači izgubio, a sad, volj ti nastavi dok ne stigneš, volj ti pribegni polukružnom, premda ilegalnom i opasnom okretanju i vrati se otkud si i pošao.
Nikad ne vidim oglas: Potreban vozač koji ne poznaje Banat (Beograd, Južnu Bajčetinu etc.), i koji bi baš zato što je tabula raza pomogao saobraćajnim i semantičkim inžinjerima da situaciju koju, avaj, predobro znaju, vide očima nekoga ko blage veze sa tim inače prijatnim predelima nema, da se veštački spuste na nivo onoga koji nema na raspolaganju ništa osim ubogih saobraćajnih znakova.
&
Da se mučim samo u jav. saobraćaju, bilo bi ni po jada, nego ja lektorišem i cenj. produkte kozmetičke industrije, pisao sam o tome u „Yellow cabu“, mesečniku koji se bez ikakove moje krivice ugasio, ali u „Vremenu“ nisam. Tuširam se u neobeleženome-na-putu-E-75-Farkaždinu, mašim se plastične pljoske u nadi da je tu šampon, tja, ne piše ni da jeste ni da nije, daj idi mokar po naočare, piše: ekstra, original, natural, super, strengh, ima i fusnota, slova sićušnih kao one kontraindikacije u kutiji sa lekom, moram do sijalice nad lavaboom, opa, vavilonska pometnja jezika, talijanski, engleski, poljski, rumunski, makedonski, slovenački, a evo i maternjeg mi lengvidža: ovom produktu nisu prethodili eksperimenti na životinjama… To me veseli, teši me i nadahnjuje me da i ja ne zlostavljam božija stvorenja u našem klimatskom pojasu, ama ne piše nigde da je to šampon za kosu, kožu, sluzokožu, sve drugo piše, samo ne piše šta je! Pre mene je u kući bila moja sestra sa svojim gostima, šta ako sad ofarbam ovo kose što imam u žuto, ili ako vlasište premažem ekstra originalno naturalnim sredstvom za trajnu depilaciju?… Ništa, opraću kosu na vlastiti rizik, ako nije mučila životinje neće fabrika ni mene da ošteti, pa ću posle izneti bocu na basamke, ispod vrata koja iz avlije vode na tavan, tu volim da sedim, imam lupu, pa ću pod jarkim sunašcem, kad već sija tu ceo bogovetni dan, još jedared da proučim poštov. etiketu, možda je u arabesci negde i reč „šampon za kosu“, lepa je igra tražiti je: nađem li je propašće mi tema za YC, ali barem neću ogrešiti dušu.
&
Papirne maramice nauka deli na suve i vlažne, suve su u pakovanju koje se otvara sa strane, kao novčanik, preko sredine imaju lepljivu traku, najčešće crvenu, i ja ih ovim putem pozdravljam, jer su na svom mestu, dočim sa vlažnim i namirisanim maramica stvari stoje posve suprotno: do njih se dopire kroz elipsasti otvor koji je zamaskiran tako dobro da ga pukim pipanjem nećete naći, a čulo vida isto biće beskorisno. Pipam sa jedne, pipam sa druge strane, grebem noktom od ivice ka sredini, gle, ima ipak taj samolepljivi poklopac, ama je ofarban i ukrašen isto kao i njegova okolina; obično su plava pakovanja, sa nekim paramecijumima, udicama i uvojcima, e, među tim šarama krije se i pogrbljena strelica: nevoljko i samo onomu ko se dobrano zablenuo otkriva ona da tu treba zadići najlonski pokrivačić u svrhu izvlačenja prve vlažne maramice! Dizajner ju je sakrio kao neku fabričku sramotu, grešku, urođenu manu, kao da nije ta strelica (može da bude i tufna što se mene tiče, nokat, petokraka ili četnička kokarda, samo neka se vidi) srce onoga što korisniku treba da saopšti.
&
Parkiram auto u Pančevu i piljim u tablu da SMS-om platim korišćenje javne površine (u Beogradu znam na koji broj šaljem poruku), kad, cifre napisane na brojčaniku nacrtanog telefončića, mobilnog, tek nešto većeg od ovih u prirodi. Dobro, dovitljivo je jednim crtežom kazati „treba ti mobilni i kucaj ove cifre“, ali su potonje odveć sitne, a sa mog sitnonaravnosopstveničkog stanovišta one su srž onoga što tražim na znaku. – E pa, građanine, ako ti ne vidiš belu mačku na onolikoj tabletini, bolje idi na lekarski pregled i zamoli da ti oduzmu vozačku dozvolu.
