Danas ću da budem stidljiva, rekla je u to doba dvoipogodišnja Miriam Z. dok je sa majkom dolazila da nas poseti u Modern Languages College House gde sam u svojstvu doduše pekara, kamiondžije i glumca, a ne gostujućeg profesora slavistike, provodio poslednju deceniju XX veka; danas ću biti neodoljiva, kazala je Zorica Brunclik spremajući se da gostuje na televiziji; paziću da ne ponavljam „svakačast, svakačast“ kad već imam mnogo bogatiji rečnik, preslišavala se voditeljka Alimpić-Bačić (prezimena navedena azbučnim redom); večeras ću biti nasmejan, žovijalan i pun životne radosti, odlučio je samoinicijativno, ne čekajući ovog puta odluku Otadžbinske uprave, Aleksandar Vučić dok se pripremao za susret sa živom, premda večito neispavanom legendom zvanom Amidža: sad kad više ne oplakujemo mili Karlovac, Viroviticu, Karlobag, pa ni Ogulin, sad kad kao naprednjaci više ne mislimo da je pripajanje tih gradova matici smisao našeg života, danas, kad više ni Kosovo nije svrha našeg postojanja (predsednik nas srpskih naprednjaka zar nije Srbima na Kosovu dao odrešene ruke da rade ono što je njima na srcu!), nema znači nikakve potrebe da mi oči budu pune suza, a oko usana da mi stalno titra neki zametak plača, manuli smo se korenitosti koja kao što joj samo ime kaže vodi sve dublje u humus, daleko mu lepa kuća, i okrenuli smo se napretku, boljitku svih naših građana koji su pregrmeli pohlepu ove vlasti; naravno da se plačevne faze mog dijalektičkog razvoja ni sad ne odričem, ali hoćemo da se pre izbora u svačije sećanje urežemo kao ljudi žiznjeradostni i prijatni, pa i prodavci kirbi aparata i Jehovini svedoci sa osmehom oslove onog ko im odškrine vrata, taj domaćin ima, gle, onaj lančić koji još stoji zakačen i ne znaš hoće li ga skinuti, ili će uz izošljareni izgovor da se nalegne na vrata i da te ostavi u hodniku gde se baš u taj mah gasi i svetlo, taj lančić će za par meseci imati svaki birač, i ne bih da me se iza paravana seti kao osobe turobne i sve u svemu nazadne, kod Amidže je stalni karneval, vatromet takoreći duha, šale, muzike, plesa, mode, ne zna se šta je srcu milije, mi srpski naprednjaci nismo stranka krvne osvete, ah, koliko sam samo puta kao radikal imao da izgovorim ono „ubijali našu decu“, pa čak i u sadašnjem vremenu, „dok ubijaju našu decu“, kao kad u Šovinističkoj farsi Tale, zaplićući srpskim jezikom, kaže Ejdusu koji igra Hrvata: „A što si me klao kad god si me stigao!?…“; ondašnja uloga bombardovanog rodoljuba i takoreći pesnika koga sve rane njegovog roda bole nalagala mi je određenu mimiku i dikciju, novo vreme traži vedrinu, i mi srpski naprednjaci ne smemo na tako jednostavnoj disciplini da se ugruvamo, ono predsednikovo mučeništvo, onaj srećom neuspeli post do smrti, nije nam doneo ništa dobro, predsedniku sam zahvalan za njegov eksperiment in vivo, sam svoj Mengele, gde su granice ljudskih mogućnosti i sve to, ali smo sada barem svesni da birači vole ljude pune života, Obama je zapevao i možda sa ta tri takta osvojio još jedan mandat, zašto da se ja ne pokažem kao šahista, ne zanosim se da ću time Krkobabiću preoteti baš trećinu birača, ali znate ono: similis simili gaudet…
&
Ogledalo, ogledalce, čije je lice bez bora, čiji je glas umireniji, zreliji i dublji nego što je bio u vreme rane mene, a?! I o onome što me je tištalo govoriću kao osoba koja zna da Bog sve vidi i da svakome daje po zasluzi, otvoriću prema tome dušu pred ovom Alimpićkom i pred publikom, ali biću bez gorčine, biću Mendela u helankama, šta sam propatila propatila, sve ću ispričati uz osmeh koji sa svoje strane biće neodoljiv, anegdote imam neke spremne i testirane, nešto će mi valjda i pred kamerama pasti na pamet…
I stvarno, bila je gotova da svaki čas prsne u smeh, gimnazijalka na ekskurziji gde je ceo autobus uveliko rasmejan, voditeljka se takođe smejala, ali ne više negdašnjim rafalnim smehom koji je podsećao na đeram, na rodu i na još nešto čega ne mogu da se setim; gošću je, kako sama ona reče, sa državne televizije svojevremeno bila prognala estradna suparnica zloupotrebiv bliskost sa lično rukovodiocem te ustanove, oterana ti ni levo ni desno nego pravac u carske dvore (kupljene za par hiljada rajhs maraka), carica ju fino primi, kojim dobrom čak kod nas, takva i takva stvar, moje ustavno i ljudsko pravo da radim ugroženo je, biste li pripretili toj i toj, a mene snagom vašeg ličnog i bračnog autoriteta vratili tamo gde mi je mesto, kad će njojzi mat’ serbskoi demokratii i osoba priblizhennaia k imperatoru: sada možeš sama da se boriš protiv socijalne nepravde čija si kako kažeš žrtva, osnivamo partiju koja će da se bori baš protiv eksploatacije čoveka po čoveku i protiv teranja čoveka po čoveku, tako se drugarica Zorica našla rame uz rame sa komunistima, da bi organizovano, u okviru Narodnog fronta, savladala svog ličnog dušmanina, kad smo kod dušmana, vučićevski nasmejana i dodatno ozarena dobrim utiskom koji je već ostavila, pozvala je Miloša Bojanića da se vine već jedared do suda i da na način svečan i zakonit dokaže svoju nevinost, čistotu i isitnoljubivost, zašto ovo pišem, pa zato što tvrdim da svaki inteligentan čovek može biti šarmantan ako to poželi i kad to sam odluči.
Protiv te moje teze ustaje cela moja porodica, daj molim te, šarm imaš ili nemaš, šarm je urođen, a još češće je neurođen, ja onda kažem da je Slobodan Milošević imao šarma kad je u retkim trenucima to ushteo, uh, Sloba šarmer, šta sve neće čovek od tebe čuti, onda je i Tuđman bio šarmantan, a?! Tu ja ćutim, nisam rad da uvredim šefa susedne države, njegove birače, ili sina zvanog kao i Krleža Miroslav.
