Prilog kritici kojadinizma

Odavno tvrdim kako Dragan Kojadinović nije osoba – mada, doduše, ima stanovitih dokaza da postoji građanin koji se tako zove: Studio B ga neće zaboraviti! – nego društvena pojava, takorekuć fenomen, jedno od tipično ovdašnjih stanja svesti, psihosocijalna kategorija koja se u novinarstvu manifestuje na osobito živopisan način, kao neoboriva Brana Za Nepoćudne (ljude, misli, informacije, ideje, sadržaje… whatever). Do famoznog je 5. oktobra „dragan kojadinović“ bio političko-medijski epifenomen ponajčešće vezivan uz jednu danas propalu stranku čije se pristalice nekako s prol(j)eća smešno odevene i upasane pentraju po Ravnoj gori. S druge strane, „režim“ je, da se razumemo, koristio neuporedivo primitivnije modele – u hronološkom rasponu od „dušana mitevića“ do „dragoljuba milanovića“, dakle njihove tehnološke performanse su bivale sve gorim! Posle 5. oktobra, kada je razjurena sva ona koloritna menažerija, mislilo se da je s ovim nemilim društvenim pojavama definitivno svršeno; ipak, žilava je to sorta, a i (mikro)klima nije da nije povoljna za njen razvoj i procvat.

Najnoviji slučaj ukazanja „dragana kojadinovića“ desio se na TV Novi Sad, s tim da se dotični trenutno zove Petar Jovanović, i prilično je ubeđen da je direktor dotične medijske kuće. Kao što je onaj izvorni model, prauzor Vrste, voleo da preventivno nadgleda i cenzuriše – dok ih nije sasvim proterao sa Studija B – programe nezavisnih produkcija VIN i TV Mreža, tako je i ovaj građanin Jovanović zapeo da mu se dostavlja na pomni uvid & odobrenje sadržaj svih triju emisija koje je svake nedelje, po ugovoru, na ovom kanalu emitovala nezavisna TV produkcija UrbaNS. Hoće čovek, naime, da vidi i da se uveri da su ti programi „u skladu s kriterijumima uređivačke politike TV Novi Sad“, jesu li, dakle, dostojni njegovog ekstremno visokog uređivačkog nivoa… Da se u slučaju UrbaNS-a ne radi o maloj, ali uhodanoj, visokoprofesionalnoj kući koja je već pripremila stotine zapaženih emisija, pa da čovek đene-đene i razume celu stvar; ovako, kičasta pozlata „profesionalne brige“ lagano se ljušti, a ispod izviruje čisti i primenjeni kojadinizam. Jedino nije jasno ko igra ulogu „se-pe-oa“ u ovoj priči: kod izvornog modela stvar je bila jasna, u nekom perverznom smislu čak i „poštena“ i „transparentna“: bio je „Vukov čovek“ i starao se o interesima njegove momčadi. Ovde je, pak, situacija mnogo zamumuljenija: da li su implicitni cenzori UrbaNS-a, recimo, „Đinđićevi ljudi“? Ili Koštuničini, možda? Najgore od svega je to što najverovatnije ništa od toga nije tačno, i utoliko gore za sve: to bi, naime, bilo kakvo-takvo objašnjenje – moralno i zanatski neprihvatljivo ali u izvesnom grabežnom smislu „racionalno“. Meni ovo izgleda kao mnogo banalniji fenomen, toliko banalan da je uvredljiv čak i za nešto razvijenije i pragmatičnije forme kojadinizma: pre se čini kao da su ti ljudi, potmulo svesni strukturalne „problematičnosti“ svog boravka na mestu na kome se nalaze, imali potrebu, jaku i neodložnu kao svrab, da nekome lupe šakom o sto, da na nečijem primeru dokažu kako su oni od sada vaistinu šefovi u toj kući, i kako njihova reč ima biti poslednja. Ne treba, naime, zaboraviti da je na RTV NS nedeljama trajalo neobično dvovlašće, u kojem su narečeni Jovanović, Milovan Nedeljkov (čovek ništa manje čvrsto uveren da je urednik info-programa) i ekipa dolazili na posao i vodili virtuelne razgovore sa svojim virtuelnim kolegijumom, dok su program pravili Aleksandar Kravić i njegova ekipa; e, sada smo Mi konačno zaseli u sedlo, i ima da vidimo ko nam šta može: eto, recimo, taj UrbaNS i ta Marina Fratucan, to se mnogo raširilo, a niko to ne kontroliše! Nije nam do političke cenzure, božesačuvaj, ali mi smo, po vlastitom sudu, Vrsni Profesionalci, i puštaćemo samo Proverene Vrednosti! Dakle, zna li, bre, ta mala uopšte nešto o televiziji? Ma jok, ti znaš, ti će joj kažeš…

Kad je bruka pukla u javnosti, Dvojac Bez Kormilara se vadio kako nije hteo da utiče na programe UrbaNS-a nego samo o njima da bude okvirno obavešten, da bi se izbeglo nepotrebno preklapanje programskih sadržaja; međutim, sam Jovanović đipa sebi u usta: „Nisam spreman da bilo kome, ni od novinara RTV Novi Sad, ni od predstavnika nezavisnih produkcija, omogućim da koristi programsko vreme i programski znak RTV Novi Sad za emisije na koje ne možemo ni na koji način da utičemo“ (Blic, 16.11.2001). ‘De da pustiš decu da se igraju bez nadzora Odraslih, još će nešto i da slome?!

Ovo je, bez sumnje, tek operetski skandal u režiji dvojice operetskih urednika-padobranaca, koji će po svoj prilici dosta brzo izgubiti mogućnost da se loptaju i cinculiraju s tako ozbiljnom igračkom kao što je javna televizija; otuda je njegova „političnost“ unekoliko implicitna, ne tako vrišteća kakva je bila u ranijim vremenima, kada su i kojadini direktnije drešili čvorove. Ipak, sama činjenica da je Neko omogućio ovako nezgrapnim Nuspojavama da veselo prave štetu po „medijskom prostoru“ i mušičavo lišavaju publiku sadržaja kakve sami ne bi mogli da proizvedu – jer da mogu, proizvodili bi ih! – pokazuje koliko je važno da se u „javnoj medijskoj sferi“ onemogući besprizivno-presuditeljski uticaj ne samo političkih partija i državnih centara moći, nego i svih onih nemuštih likova koji-nisu-članovi-nijedne-partije, ali koji na leđima nose mnogo teži krst: sebe same, sve sa svojim bucko–lazmisla kriterijumima, koji imaju postati Opštom Merom Stvari.

Inače, one večeri kada je naprasno skinuta emisija UrbaNS-a o pobuni „crvenih beretki“, u program je ubačena emisija za poljoprivrednike „Brazde“. Ovo je, bogami, nemoguće ne shvatiti kao demonstrativni, samoobjašnjavajući potez, simboličku obznanu jednog uređivačko-svetonazornog creda… U tom smislu, izvorni model „dragana kojadinovića“ imao je više ukusa i stila: jednom je naprasno „skinuo“ emisiju u kojoj je trebalo da gostuje neki novinar T.P., i umesto toga pustio – Andreu Bočelija!