Pre nekoliko dana Vrhovni sud Hrvatske poništio je odluku splitskog Županijskog suda o zajedničkom starateljstvu nad dvanaestogodišnjim dečakom: nasuprot iskazanoj volji deteta da ostane kod majke Severine Vučković, dečak se automatski i hitno vraća svom ocu Milanu Popoviću.
A onda je lavina podrške majci ujedinila region, ali i podelila društva unutar njegovih država članica. Mogu ruku u vatru da stavim da je onim konzervativnim Hrvatima – nalik na isto takve parnjake u Srbiji – u ovom sukobu mnogo draži Popović, iako je Srbin, nego Severina, iako je Hrvatica.
Jer „zna se“ da je ženi mesto kod kuće i da ne treba mnogo ne zakera i ne zapitkuje. A i „sama je to tražila“. Sigurno je bila s njim „samo zbog para“. I, kako rekoše u onoj knjižari, ljuti su jer Severina ima podršku, a ona je provodila vreme kod frizera i nije kao dobra majka kupovala kod njih slikovnice za dete. Pa na kraju – hej, to je Severina! Imaju oni, cereći se, štošta da kažu o njenom moralu. O svom će ćutati, on je neupitan. A unutar četiri zida…
Deluje ipak u ovoj buci, medijskom i drugom metežu, da su takvi, tamo i ovde, u ozbiljnoj manjini (iako nisu). Šta je to probudila Severina Vučković i zašto deo (obe) javnosti viče ovoliko i ućutkuje (obično) mnogo glasnije?
Reč je o tome da osećaju da pravo čini nepravdu, pa je proceduralna greška bitnija od deteta koje, preko noći, pakuje kofere, menja školu, a svakodnevica mu se izvrće naopačke; da moćnici, nezavisno od granica, sarađuju sasvim dobro; da za to vreme sistem – nekad korumpiran, nekad trom, često oboje – prosto gazi slabije. I da je to, uprkos raznim razlikama, zajedničko regionu.
I konačno, sledi ona čuvena rečenica – ako se to dešava Severini, „jako popularnoj i imućnoj“ kako reče tamošnji sudija vrhovnog suda, šta vi možete da očekujete? Šta će biti onda – možda upravo sada – kada se suočite sa nekim moćnikom koji u ovom i ovakvom sistemu pliva kao riba u vodi?
Severina se, kako je pomenuti sudija rekao, „ne može shvatati malom i nemoćnom ženicom“ (uzgred, kakav paternalistički, nadobudni opis; posle je kazao da nije znao da će izjava završiti u novinama, te da mu je zbog toga žao).
A kako li onda, i tamo i ovde, tek prolaze „male i nemoćne ženice“?
I dok se oni dežurni tviter smatrači što su uvek „iznad situacije“ – a sve kako bi pokazali kako su oni bolji i mudriji – sprdaju komentarišući slučaj, sve ističući kako ih ne zanima,
promiče im najvažnije – strah od sistema koji ne čuje dvanaestogodišnje dete.
