Kad god bi, otkad se ekipa iz devedesetih vratila na vlast u Srbiji, neko zakukao kako su se „avaj, vratile devedesete“, uvek bi neko drugi dodao „ali bez ratova, hvala bogu“. Kao, nešto smo ipak napredovali… Međutim, otkad je korona udarila na Srbe i ta nam je razlika nestala, jer joj je Gospodar V. odmah objavio rat, i od tada smo svi do jednog i jedne mobilisani u tom ratu, mada na čudan način, naopak u odnosu na sve prethodne ratove: ranije su nas silom izvlačili iz kuća i slali nas negde daleko, sad nas silom drže u kućama i zabranjuju nam da privirimo napolje. Pidžame su naše uniforme, daljinski upravljači su naše puške…
Pa dobro, kakav rat i kakav protivnik, takvo i ratovanje. Šalu na stranu, o pogrešnosti, promašenosti i bogme štetnosti korišćenja „ratnog“ diskursa u pandemijskoj krizi pametni su ljudi ovde i po svetu već dosta toga rekli i napisali (o tome videti, na primer, vrlo informativan i poučan tekst „Jezik u doba korone“ u prethodnom broju „Vremena“), ali razume se da populistički lideri poput Vučića ili Trampa takvu retoriku ne nameravaju da napuste, oni najbolje znaju zašto.
Ne bih se, stoga, vraćao ovoj temi da se ne pokazuje da se sam nasilu i naopačke zasnovan „ratnički“ diskurs ne ponaša poput prokletog kovida-19: i on ima tendenciju da se širi gde god ga neoprezno pripustiš. Tako je iz politič(ars)kog miljea pojmovna infekcija prešla i na intelektualni i medijski, a to znači da već idemo ka jezičkoj pandemiji koja izmiče kontroli…
Ipak, priznajem da mi ni to ne bi verovatno bilo toliko zanimljivo da nisam čuo reči Biljane Srbljanović – kojoj s iskrenom naklonošću i dobrim željama čestitam na oporavku od kovid-zaraze – izrečene na TV Prva, a koje koronu i rat (ne bilo koji, nego jedan od „naših“, onaj najsramniji, bosanski) dovode u vezu na jedan, ako to definišemo s krajnjom popustljivošću, prilično bizaran način. Elem, ovako Biljana (citirano sa www.nova.rs): „Upravo ovih dana imamo godišnjicu početka opsade Sarajeva. Podsetiću vas da su ti ljudi četiri godine bili pod mecima, bez struje i vode, sedeli u kućnoj izolaciji i da smo mi sa brda pucali. Ako su ti ljudi to preživeli, koji nisu smeli da odu po vodu napolje jer bi ih dočekao snajper, onda mislim da je užasno razmaženo, strašno bezobrazno i politički baš jako negativno da se govori o tome da je kršenje policijskog časa ili kršenje nametnute izolacije neka vrsta borbe za slobodu ili ljudska prava. Meni se to baš gadi.“
Nije mala stvar, čak ni za autor(k)e mnogo skromnijih dometa, uspeti izreći relativno složen niz reči u kojem baš ništa nije tačno i baš ništa nije na svom mestu. Osim same istorijske činjenice opsade Sarajeva, dakako. Upoređivanje četvorogodišnje golgote Sarajlija s koronom spada u anegdotalni žanr u Bosni poznat pod nazivom „niđe veze“, a paralele koje autorka tih reči povlači skandalozno su deplasirane i promašene, čak (nenamerno, siguran sam) okrutne i bešćutne; a još pri tome može i prilično da iritira elementarno nerazumevanje prirode samog sarajevskog pakla, nezavisno od bezveznih „koronističkih“ poređenja. Sarajlije nisu, naime, povazdan „sedele u kućnoj izolaciji“ nego su i te kako morale da idu po vodu, hranu ili bilo šta drugo što se nekako moglo nabaviti, jer su to elementarne životne potrebe. I da, mnogi su tom prilikom stradali (najpoznatiji slučaj: na pijaci Markale! Misli li Biljana da su se onoliki ljudi zatekli na pijaci iz razmaženosti i hira?), ali jesu li imali alternative? Šta, da „sede kod kuće“ i čekaju da pomru od žeđi i gladi?! Drugo: dobar deo Sarajlija ni u svojim kućama i stanovima nije bio nimalo bezbedan od granata, bombi, metaka: mnogi su poginuli baš u svojim domovima. Dakle, „sedenje kod kuće“ je bilo daleko od toga da bude garancija spasa. Tanka je, ili nepostojeća, tu bila granica između unutra i napolju. Teško da je u celom Sarajevu postojalo istinski bezbedno mesto, osim možda trezora Narodne banke (u kojem su, navodno, neke lokalne guzonje bivakovale). Ali ovde nije kraj, stvari stoje još mnogo problematičnije po autorku kojoj jezik trči ispred pameti. Dobar deo onoga što se, s razlogom, smatralo hrabrim i dostojanstvenim duhom otpora opkoljenog, ali nepokorenog grada, i što je zadivilo mnoge dobronamerne ljude širom sveta (ionako barem žacnute osećanjem krivice što su olako dopustili da se sve to događa „usred mirne i prosperitetne Evrope“…) bio je baš skopčan sa takoreći demonstrativnim izlaženjem iz kuće: ratni teatri su pravili pozorišne predstave (koje Sarajlije nisu gledale preko tada nepostojećeg Skajpa ili na nezamislivom Jutjubu, nego uživo!), organizovane su izložbe, koncerti, svakovrsna događanja, uz jasnu poruku: grad živi i živeće, uprkos onima koji ga ubijaju! Da su zaista svi četiri godine „sedeli kod kuće“, bila bi to najveća moguća ratna pobeda Biljaninog rođaka, onog mahnitog psihijatra i stihoklepca.
Zašto ovoliko raspredam o nečemu što, ma koliko da je bitno i bolno, nema nikakve realne i „upotrebljive“ veze sa našom i sveopštom aktuelnom mukom? Baš zato: da pokažem da te veze nema, ali i zašto se ona na silu ipak uspostavlja, i u šta čitav taj „ratnički“ diskurs treba da nas ubedi, a u okviru intelektualnog servisiranja vanustavnog vanrednog stanja i policijskog časa? Tema zahteva dalju elaboraciju, pa ćemo, nadam se, nastaviti sledeće nedelje, na primeru i Biljani i meni i većini čitalaca ovih novina bližeg, lično proživljenog „ratnog stanja“. Stay tuned.
