Kiša je lila nad Beogradom. Miris tamjana i zvuk crkvenih zvona opojno su se širili ulicama prestonice. Prolazila je Spasovdanska litija. Hiljade građana tradicionalno je obeležavalo gradsku slavu. Patrijarh srpski, sveštenstvo, pripadnici Vojske Srbije i Žandarmerije u svečanim uniformama, pronosili su kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja.
Litija je zastala u blizini Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ kako bi se građani pomolili za postradale đake, omladinu i ljude u nedavnim masakrima u toj školi i u mladenovačkim selima, kao i za sve žrtve porodičnog i svakog drugog nasilja.
Istoga dana, u Hramu Svetog Save predsednik države Aleksandar Vučić je sa roditeljima devojčice, poslednje žrtve školskog masakra, zapalio sveće. Fotografiju tog čina objavio je na svom zvaničnom Instagram nalogu.
I, istoga dana, dok su sveće gorele, tamjan mirisao, a zvona zvonila Vlada Srbije održala je 56. sednicu na kojoj je prva tačka dnevnog reda bila: Predlog zakona o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije.
Vrata pakla
Od tog momenta vrata pakla su otvorena. Samo, retko ko gleda u taj pakao, istovremeno se dešavaju i masakri, Kosovo, protesti, kontramitinzi… Vlast je odlučila da je baš sada najzgodniji momenat da se krene u konačnu rasprodaju Srbije i još da se sve to obavi po Zakonu. Predlog je ovog petka stigao i u Skupštinu. Uskoro će se o tom Zakonu i glasati. Narodni poslanici će odlučiti da li će u privrednom i finansijskom paklu završiti sva nacionalna blaga ove zemlje: vode, šume, planine, nacionalni parkovi, nuklearni objekti Srbije…
Zakon predviđa da 23 javna preduzeća (JP) u narednom periodu promene pravnu formu u akcionarsko društvo (AD) ili društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO).
Ukoliko ovaj predlog bude usvojen prema podacima iz APR-a, javna preduzeća, između ostalog, više neće biti: Srbijašume, Srbijavode, Nuklearni objekti Srbije – Vinča, nacionalni parkovi Kopaonik, Đerdap, Tara, Fruška Gora.
Zakon daje mogućnost da se bez privatizacije promeni struktura vlasništva javnih preduzeća, koja su inače osnovana zbog interesa i potrebe građana.
Interes građana nije važan
Okolnost kada zakon pominje izraz “društvo kapitala” to zapravo znači da država više ne mora da bude jedini vlasnik preduzeća od javnih interesa.
Više neće biti važan interes građana nego veća dobit upravljača prirodnim resursima i preduzećima od najvećeg javnog interesa.
Zabrinjavajuće je da takav zakon bude usvojen u vreme vlasti koja se već deceniju ne obračunava sa sistemskom korupcijom, ali redovno u nju upada.
Novim zakonom Srbija bi mogla postati i najveća perionica novca na planeti. Dok se prljav novac bude prao kroz razne dokapitalizacije, sumnjive pozajmice i konvertovanja, građani mogu da očekuju da će vodu plaćati po ekonomskim, umesto po dosadašnjim socijalnim cenama, a da se za to vreme šume pretvaraju u građevinska zemljišta.
Korumpirani privrednici i političari novac više ne bi morali da kriju po tajnim računima na egzotičnim ostrvima i u Emiratima. Mogu ga uložiti u ova strateška državna blaga koja će promeniti pravnu formu i tako legalizovati sva ona mita koja su dobili.
Prema ovom predlogu zakona JP bi trebalo da postanu društva kapitala sa pravnom formom akcionarskog društva (AD) ili društva sa ograničenom odgovornošću (DOO) u kojem država ima svojstvo člana, odnosno akcionara sa više od 50 odsto osnovnog kapitala društva, kao i privredno društvo u kojem Srbija ima kontrolno vlasništvo po drugom osnovu.
Pranje para
Međutim, kada se javno preduzeće pretvori u akcionarsko društvo, stvaraju se uslovi da u nekim transakcijama to preduzeće bude pod kontrolom onoga koji unese novac, i to prljav novac, recimo mafija. U mešovitoj svojini nekog akcionarskog društva važi pravilo: „Koliko para, toliko muzike.“
Takva odluka otvara i brojne mogućnosti kao što su razne dokapitalizacije. Recimo, neka firma vredi milion evra i ima hiljadu akcija, onda vlasnici firme ili skupština akcionara donesu odluku o dokapitalizaciji, e tada neka druga privatna firma uloži još blizu miliona evra i postaje suvlasnik 49 odsto vlasništva.
Ili, buduće akcionarsko društvo, primera radi, Nuklearni objekti Vinča, traže pozajmicu. Zatim novac stigne od neke privatne firme i onda Vinča ne uspe da vrati zajam i dugovanje se konvertuje u vlasništvo. A šta ako je zajam stigao iz neke ne baš poznate privatne firme, koja je ojačala tek kada je takođe dobila sumnjivu pozajmicu iz inostranstva – a zajmodavci su recimo, pod prikrivenim vlasništvom, Kolumbijski kartel ili Italijanska mafija. Da, to bi značilo da narkodileri postanu stvarni upravljači Vinče – mesta na kom rade vrsni matematičari, fizičari, hemičari ove zemlje.
Čak i za najiskusnije pravnike i finansijske policajce teško je pratiti tokove novca koji prolaze kroz razne firme kako bi se kupovale akcije. Upravo zato su akcionarska društva najlakši plen za one „čije se ime ne izgovara“.
Poslanici će odlučiti da li će taj pakao za sve građane, zapravo biti raj za nove tajkune. Šansu će imati moćnici iz celog sveta, Kine, Evrope, Amerike, Rusije, a preko posrednika to je zgodna prilika i za, recimo Ndrangetu – najveću mafiju na planeti, koja je već decenijama povezana i sa srpskim kriminalcima. Upravo je ubistvena Ndrangeta poznata po “ponudama koje se ne odbijaju” i zamislite sada naspram njih nekog direktora Srbijavode ili nacionalnog parka Tara.
Ukoliko se zakon usvoji, upravljači nacionalnih blaga Srbije postaće i gospodari života svih njenih građana. Zato što kada grupa moćnika upravlja šumama, planinama, vodama, nuklearnim objektima jedne zemlje posle više nije važno ni ko je vlast, ni ko je opozicija u toj državi, o svemu bitnom pitaće se samo novi upravljači Srbije i to po zakonu. Građanima će preostati litije i paljenje sveća, dok zvona budu zvonila – za nama.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
