Nikada nećemo saznati ko je ubio Anu Lind. Ovu sam znamenitu misao, ovako pregnantno iskazatu, prvi put čuo u jednom „Utisku nedelje“, a iz usta Radoša Ljušića, ovdašnjeg istoričara, naci(j)onalnog radenika, poslanika DSS-a, direktora ovlašćene državne firme za izdavanje udžbenika i deklarisanog ljubitelja serije sa pevanjem i pucanjem „Obraz uz Obraz“. Nedugo nakon toga, doslovno istu rečenicu izgovorio je preda mnom, u privatnom razgovoru, jedan od onih endemskih primeraka našijenaca koji misle da ih upravo to što (iz principa, bre!) ništa suvislo ne čitaju i ništa ozbiljno ni o čemu ne znaju na neki gotovo mističan način preporučuje za šamanski status dubljih poznavalaca svih bića, stvari i pojava u kosmosu, s naglaskom na ono što se nalazi tamo negde iza granice spoznajnog i vidljivog… Pre nekih dve nedelje – baš nekako uoči odluke građanina Ceme, poznatog organima gonjenja, da protegne noge pred svojom kućom – ovu sam rečenicu čuo i po treći put, sada već gotovo kao poštapalicu, kao samorazumljivi iskaz koji se izriče već uzgred, kao svima razumljiva ilustracija Stanja Stvari među ljudima. Izrekao ju je posetilac burne celovečernje tribine o srpskim medijima održane u Pančevu, posluživši se njome da potkrepi svoju tezu o kobnoj netransparentnosti Istorije koja nam se dešava pred očima, a u koju su uvek upetljane neke Tajne Sile koje deluju iza kulisa, a za „sirotinju raju“ projektuju hologramsku sliku lažnih, nikada-dogođenih-događaja. Za koje se, jakako, pronalaze i virtuelni krivci. Mlad čovek koji je to izrekao nije ni socijalista ni radikal, ne nosi majicu s milim likovima Karadžića i Mladića ili pak sa razjapljenim vučjim čeljustima, i po svoj prilici nije pretplaćen na Zonu sumraka ili InterNacional. Pre bi se reklo da je čovek jedan od „naših“, u onom smislu u kojem smo tu odrednicu – nužno pomalo naivno i entuzijastički – upotrebljavali u „partizanskim“, pretpetooktobarskim vremenima. Avaj, svejedno je baštinik jedne žilave tradicije aistorijskih mistifikacija kao Jedinog Pravog Znanja.
Ovih dana, dok je vascela Srbija čekala šta će reći građanin Milorad Ulemek Cema kao da čeka samu Objavu sa nebesa, ona mi Nemisleća Misao sa početka teksta ne izbija iz glave. U tom se iskazu, naime, nekako užižilo toliko toga što suštinski oblikuje jednu pretpolitičku, pa bogme i prethrišćansku, magijsko–šamansku svest, da njeno učestalo variranje i prećutno sporazumno preuzimanje u korpus onih Večnih Zatomljenih Mudrosti ne može biti bez neke.
Svakoga ko se usudi da optužene za ubistvo Zorana Đinđića (Ivana Stambolića, četvorice SPO-funkcionera etc.) nazove zlikovcima i barabama epohalnih dimenzija sačekaće ljepodusi na legalističkoj krivini: nemoj tako, svako je nevin dok mu Sud ne presudi! U redu, hajde da probamo tako. Kada je ubistvo švedske ministarke Ane Lind u pitanju, i policija i sud su rekli svoje, ne ostavivši ni najmanje dvojbe: ubica se zove Mijailo Mijailović, žitelj Švedske poreklom iz Šumadije, a bizaran zločin je počinio o svom ruvu i kruvu – ništa CIA, KGB, Mosad, Al Kaida, Sekuritatea, Ohrana, masoni, rozenkrojceri, Jevreji, biciklisti, UDBA, BBC, TBC, UKS, SDK, SSRNj ili makar odmetnuti opštinski odbor ONO i DSZ. Stvar je bila u razumnoj meri „čista“, nisu se pojavili neki ozbiljni razlozi za sumnju u Zvaničnu Verziju, i slučaj je manje-više adaktiran. Hm, možda u Švedskoj, ama ne i u Mijajlovoj postojbini. Ovde je jedna besmislena, patološka asasinacija opšteobljubljene javne osobe postala paradigma trajne neprozirnosti stvari, konačni i neoborivi dokaz patološke sujeverice kako ništa nikada i nigde nije onako kakvim je prikazano. Drugim rečima, baš to što ništa važno oko atentata na Anu Lind nije sumnjivo – to jest, ako govorimo ozbiljno, bez šalabajzerskih javlja-mi-se mistifikacija kakvih vazda ima – čitavu stvar čini krajnje sumnjivom: rešenje je nekako odviše lako, „zdravorazumsko“, baš onako protestantski škrto u zanesenim konfabulacijama. Ako bismo „pristali“ na to da smo zapravo već saznali ko je ubio Anu Lind, konsekvence tog saznanja – kao da predosećaju i oni konsekventnom mišljenju inače dosledno neskloni – mogle bi biti pogubne za ceo jedan brižno uzgajani weltanschauung, za celu jednu raskošno razbokorenu (post)totalitarnu tradiciju i kulturu mlaćenja prazne slame, u kojoj činjenice servirane na švedskom stolu služe samo tome da ih neko strmekne, izgazi i izmulja do neprepoznatljivosti; to bi značilo i da možda, vidi đavla, već znamo ko je ubio Đinđića i Stambolića, bez obzira što će nam građanin Cema možda autoritativno saopštiti da je to (greškom?) učinio onaj Kojot koji ganja Pticu Trkačicu (samim tim, to bi bitno spustilo tenzije oko njegovog velevažnog iskaza); to bi moglo značiti da već znamo ko je opsedao i granatirao Sarajevo, ko je rokao po Dubrovniku, ko je naredio i ko je organizovao likvidaciju Slavka Ćuruvije etc. A vaistinu je nemoguće da mi – ovakvi obični i nikakvi – sve to znamo, ne? Jeste, čuli smo ko su major suspects, ali nije li to i takvo naše (sa)znanje nekako odveć trivijalno, nekako ispod nivoa naše razbarušene slovenske mašte?
Neko će reći da je u „slučaju Lind“ proradio „patriotski svrab“: krivo „nam“ je što je ubica Srbin – zar još i za to da Srbin bude kriv, pobogu brate! Malo li nam je naših balkanskih petljavina? – pa su zato ljudi skloni da odbace opciju Mijailove krivice. Ima i toga, bez sumnje, ali teško da je to glavni motiv: i da se ubica zove Hrvoje, Mustafa ili Olaf, mnogi bi ovde sumnjičavo vrteli glavom: odveć prosto, daj nešto jače! Gde je tu neuhvatljivi komplot Tajnih Sila, toliko misterioznih i vešto zakamufliranih da ih do sada nije provalio ama baš niko osim mog omiljenog tabloida?
Zato treba misliti na nesrećnu Anu Lind i našeg posrnulog Švedošumadinca kada/ako ovde krene serija nekih novih vidovitih ukazanija. U međuvremenu, predlažem još jedan napet scenario: Anu Lind je ubio Cema via Zveki, a Đinđića je dokrajčio Mijailo, da se Vlasi ne dosete. Hogar Strašni im je bio logistička/ludistička podrška, a Helga im je mesila pite i prala Čarape Za Na Glavu. Kako vam ovo izgleda? Šašavo? Naravno, zato i deluje.
