Pa dobro, bre, kakvo je stanje u štalama, konjušnicama iliti manježima grada Beča i šire okoline – sve tamo negde do Lipice? Imaju li konji šta da zobaju, paze li ih službouljudni kmetovi Janezi kako treba?! Pitam ovo pošto je Borislav Bora Đorđević, samostalni estradni umetnik iz Beograda, duhovnim poreklom i „habitusom“ lucidno samodefinisana „seljačina iz Čačka“ (oprosti, nedužni Čačče!) i onomađašnji pronalazač „bečkih konjušara“ (do tada poznatih po varljivo neutralnom imenu Slovenci), nedavno bio u Sloveniji da obavi inspekciju, a nije nam jošte javno podneo izveštaj glede stanja tamošnjeg konjopaznog sistema. Umesto toga, naširoko se raspričao o svojim nuzgrednim aktivnostima, tj. o nastupima svog dražesno tezgaroškog tribjut-benda Riblja čorba, skupine putujućih vremešnih rutinera koja jedan-kroz-jedan izvodi pesme istoimene slavne beogradske grupe iz osamdesetih, pesme koje je vo vremja napisao Borin mlađani imenjak i prezimenjak, samo neuporedivo pametniji i talentovaniji. Anyway, Bora je Đ. pohodio Sloveniju prvi put nakon rata, osamostaljenja države na „sončni strani Alp“, i nakon nadrivickastog Borinog ciklusa posvećenog nevernim Slovencima, na čelu sa onim legendarnim iscedkom iz pogrešnog organa: „hoće da se otcepe bečki konjušari/pa neka se otcepe, šta će nam u stvari“. Kad ono, izgleda da su „nam“, ovako konvertibilno otcepljeni, potrebniji nego ikada: onaj tolar je izgleda sasvim ozbiljna valuta, uprkos smešnom imenu!
Hteo je B. Đ., doduše, još pre koju godinu da izbliza ispita tehnološko stanje konjušnica, i usput prepipa kvalitet tolarskih novčanica, ali se nešto zakomplikovalo, neki su se tamo nešto silno ljutili, pa se Bora pravednički uvredio i rekao da će im doći jedino ako ga pozove Milan Kučan lično. Izgleda da ga je napokon pozvao, makar telepatski; doduše, poslovođa tribjut-benda tvrdi da su ga sada „pozvali Srbi iz Slovenije“. E, đe će suza no na oko! Kako god, čovek je otišao, održao koncert u znaku evociranja uspomena na davne autorske vrhunce onog svog nadarenog alter-ega, i usput negde objasnio domaćinima da nije hteo nikoga da uvredi onom slikom o „bečkim konjušarima“ nego mu, eto, bilo krivo što se o’cepljuju, pa k’o veli, da ih isprati, valja se… Pa, izvin’te ako je štagođ bilo… Posle se, pak, Bora vrnuo kući i stao da objašnjava – na prigodnom koncertu za raketaše Trećeg diviziona 250. brigade PVO VJ!!! – kako se on nije tim Slovencima ponizno izvinjavao, nego je, eto, samo bio učtiv – a po tome je nadaleko poznat, ne? – pa se u tom smislu pardonirao mogućim „kolektivnim žrtvama“ svoje suptilne lirike. Usput je g. Đorđević podsetio zaboravne da je „običan vojnik u Vojci Jugoslavije, major u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, i četnički pukovnik“ (v. Nacional 1. 4. 2002), tek toliko da se zna da s njim nema šale. Neka, mašala, valjalo bi tako zaslužnom deliji darivati i neku plemićku titulu, recimo: conte de uzegla gibanitza & shiljkani, ili tako već nešto.
Zašto se uopšte bavim ovako bizarnim likovima i događajima? Možda pre svega iz doslednosti: pratio sam patologiju celog slučaja u svim bitnijim fazama, pa je red da se ta otužna priča privede logičnom kraju i rezimira, sa ili bez naravoučenija. O tome šta je, među ostalima, i Borina shit–retorika (u feralovskom smislu!) značila za fenomenalni rast Organizovane Gluposti „na ovim prostorima“ – a kada Glupilo vlada, Zlo ima slobodan prolaz – pisao sam ranije, kada je to bilo aktuelnije. Sada mi je zanimljivije da bacim rezignirani pogled na ono što ostaje posle svega, onda kada treba kusati splačinu od posledica, sve praveć’ se da ti „nije ništa“. No, onda se neminovno suočavam sa odsustvom svakog „katarzičnog“ razrešenja, koje bi prethodnom užasu „davalo“ kakav-takav smisao. Toga, dakle, definitivno i porazno nema, jer je i Borin povratak (diskretno podvijena repa) na onaj deo tržišta koji je, na Patriotsku Direktivu, onomad otpisao uz recital prigodnih uvreda, zapravo znakovit i poučan događaj-bez-događaja, takorekuć jedan puvanjak od priče, Ništa Sa Mašnicom, tek slabašan zvuk i lagašan smrduck koji lako razveje proletnji podalpski vetrić. Koliko je Retorika Mržnje gromopucatelna, toliko je, dakle, naknadna vađevina nekako… jadna. Spopadne te neka tuga kad vidiš da pred sobom nemaš čak ni respektabilnog Negativca nego samo, bože moj, ono što suvo na dnu mora visi… Ali i odozdo kmekće nekakve zvukove.
Ni tome se ne treba posebno čuditi, jer šta je bila sva ona parada srpskih, hrvatskih i ostalih „patriotskih“ budalesanja kojekakvih muzikanata, mazala, papiromrčitelja i ostalih sadista-iz-zavetrine ako ne degutantni malograđanski Rat Krpa, koje su jedna drugoj – ali i svima nama! – šljiskale u lice žitke proizvode svojih kreativnih varenja?! Sada je, izgleda, došlo vreme da se svi ti likovi polako međusobno iscmaču, da poližu sa obraza svog duhovnog Brata skorelu sadržinu svoje noćne posude. Pa nije li u Zagrebu nedavno održana ekscentrična „književna promocija“ na kojoj su hrvatski desničari i šovinisti, ponosni ratni veterani fronta i pozadine, Borine kolege po činovima – na čelu s likom koji je srušio Stari mostarski most – pompezno promovisali memoarsko-romaneskni knjižuljak jednog svog srpskog sabrata (inače apsolutnog književnog anonimusa), koji ih je 1991. „tukao“ negde iz okoline Karlovca?! Jebiga, neki muškarci nikada ne odrastu! Što uopšte ne bi bilo problem da su bili pametna deca.
Odavno je prorokovano da će doći dan kada će svi ti Dobrovoljni Davaoci Tuđe Krvi, sa ove i one strane Klaonice, jedni drugima ritualno pasti na grudi, i da neće moći da se živi od njihovog izobilnog slinjenja i neposredne oralne razmene izlučevina, kao što se deset-dvanaest godina nije moglo živeti od njihovog pljuvanja unakrst: ako si neoprezan, lako se moglo desiti da te kolateralno strefi nečija Leteća Žvala! Zato je ovo što se u poslednje vreme dešava – a gde je notorni Bora tek prepoznatljiva paradigma – samo završna faza jednog sistem(at)skog mentalno-etičkog Raspadanja. Ima li, bre, neko dovoljno veliku metlu da sakupi sav taj krš i odnese ga na Reciklažu?!
