Poremećaj u ponašanju

Neskromno je podsećati publiku na ovu vrstu uvida, ali je ponekad neophodno zarad kontekstualizacije slučaja: u ovom je kolumnističkom serijalu odavno zapaženo da jedno društvo neopozivo otklizava u čabar onda kada razni pojmovi iz oblasti medicine (naročito neurologije, psihijatrije…) postanu važniji i upotrebljiviji za njegovo precizno tumačenje i za odgonetanje trendova od pojmova iz, recimo, sociologije ili politikologije. U konkretnom slučaju zarobljenog srpskog društva i otete države, to se dogodilo najkasnije u sezoni 2013-14; od tada smo taoci raznih patologija i dijagnoza, što ličnih, što grupnih. A kako je nelečeno, razume se, njihovo se stanje s vremenom pogoršava. A zajedno s njima i naše.

Serija sumanutih psovačkih i prostačkih napada na istaknute srpske umetnike u Skupštini Srbije odličan je primer kako se ova patologija ukorenjuje i cveta, s ambicijom da postane „nova normalnost“. Jedan je dan „na meniju“ Seka Sablić, drugi dan Dragan Bjelogrlić, posle još ko zna ko jer reklo bi se da se stvar tek zahuktava: režiseri, glumci, pisci, novinari, satiričari, karikaturisti… Svi dolaze ili će doći na red za ručnu zanatsku obradu. Glavni mesar-kobasičar je izvesni Atlagić, ali tu je i hordica kalfi i šegrta, a ovi potonji su posebno zanimljivi: mladi i depersonalizovani, deluju kao oni kojima je izvesni poremećaj u ponašanju sasvim urođen, što uostalom i nije čudo: oni su se socijalizovali u ovom i ovakvom (post)društvu, nikakvo prethodno niti drugačije stanje niti pamte niti im je zamislivo. A bogme ni poželjno, pošto su u ovom, čini im se, prosperirali upravo tako što su u potpunosti preuzeli i interiorizovali jedan nasleđeni poremećaj.

E, sada idemo u područje vikipedijske neurologije. Po francuskom neurologu Žilu de la Turetu (1857–1904) nazvan je „Turetov sindrom“, neurorazvojni poremećaj koji nastaje u detinjstvu, a koji se i u odrasloj dobi može manifestovati kroz niz verbalnih i neverbalnih tikova, „prisilnih radnji“ nad kojima čovek praktično nema kontrolu. Mada se radi o daleko širem spektru tikova, u popularnoj kulturi je – valjda zbog njegove „filmičnosti“, ma koliko to nekome osetljivijem moglo cinično zvučati – Turetov sindrom gotovo poistovećen s „prisilnim psovanjem“: osoba povremeno opsesivno-kompulsivno izgovara „ružne reči“, naizgled mimo svakog konteksta i povoda, a između tih „ispada“ komunicira sasvim „normalno“. Prvi mi na pamet padaju „turetovski“ prizori iz serije Horace and Pete i iz filma The Square; ovo su ionako remek-dela, pa nije zgoreg odgledati, ako niste.

Dobro, ali šta pisac hoće da kaže? Pogledajmo malo tu reakciju na nezavisne kritičke glasove na koje reaguju tzv. poslanici još više tzv. Skupštine Srbije. Najpre, sam kontekst je društveno-patološki: ti ljudi su odlično plaćeni janjičari jedne autokratije, koji sede u reprezentativnom telu bez stvarne reprezentativnosti, a samim tim i bez legimiteta, i to im uopšte ne smeta. Potom, obrušavaju se na ljude koji se ne bave političkim delatnostima u užem smislu reči, dakle, nisu im „konkurencija“, i ne nameravaju da zauzmu mesta ni njima ni njihovom Gospodaru. Naposletku, dolazimo do jezika kojim se obraćaju osobama nesamerljivo značajnijim i zaslužnijim od njih: taj je jezik uslovno-refleksni i opsesivno-kompulsivno psovački, to jest, naravno: turetovski. Opsceni verbalni maltretman kojim po automatizmu reaguju na ono što dešifruju kao znak osporavanja, i samim tim pretećeg ugrožavanja jedino dozvoljenog i jedino mogućeg javnog govora, njihova je već praktično samoaktivirajuća samoodbrambena reakcija. To je, dakle, tik: nešto što osoba čini bez stvarne volje i kontrole. Kada, na primer, mlada poslanica govori o nezavisnim medijima kao o izdajnicima i stranim plaćenicima, bez ikakvog odmaka koristeći sintagmu istorijski toliko kompromitovanu da je sasvim neupotrebljiva bez makar izvesnog ironijskog odmaka, ona zapravo reprodukuje istorijski ukorenjenu patološku radnju, ona „prisilno psuje“ a da toga u izvesnom smislu nije ni svesna.

Razume se, Turetov sindrom je u ovoj priči simbol, to inteligentnom čita ocu i teljki valjda nije nužno objašnjavati, niti se zamajavati ovejanom političkom korektnošću. Ali, on ovde tako dobro funkcioniše jer zapravo slikovito dočarava patološke promene društva u poslednjoj deceniji: široku uzurpaciju javnih medija i javnog govora uopšte; potpunu marginalizaciju, delegitimizaciju i kriminalizaciju kritičkih praksi kao i svakog „opozicionog“ javnog govora, koji se smešta na ravan psovke i pretnje; radikalnu degeneraciju ideje i prakse slobodne javne debate o bilo čemu važnom i osetljivom; divinizacju uske otuđene kaste Privilegovanih, a naročito Jednog, koji tako postaje neka samopodrazumevajuća društvena dragocenost, čak nešto blisko predmetu sakralnog kulta.

To i takvo propadanje društva na veoma širokoj skali, tu spektakularnu degradaciju javnog jezika, to spaljivanje mostova i diverzantsko rušenje svih kanala ne-patološke unutardruštvene komunikacije nisu osmislili niti sproveli veseli atlagići, rističevići niti đukanovići, a kamoli njihov podmladak, programiran na meru artikulisanosti manje uspelih tamagočija. Oni su samo „turetovski“ psovači, a centar patološkog iskrivljenja društvenih obrazaca je negde drugde, nema baš nikoga ko ne zna gde. Ako vam sada dođe da opsujete, ne bojte se, s vama je sve u redu.