Dmitrij Ivanovič Mendeljejev, (su)kreator Periodnog sistema elemenata, ocrtao je strukturu čiji su mnogi elementi za njegovog života nedostajali jer još nisu bili „otkriveni“, ali je on znao da nesumnjivo postoje, jer ga je na to upućivala struktura sveta, da tako, laički, to nazovem. Sve ostalo bilo je samo pitanje vremena.
Nisam Mendeljejev (ali mogu da pogledam), no kad je u pitanju srpska političko-društvena struktura, sve mi se čini da nešto možda nedostaje (to što nešto „nedostaje“, da se razumemo, ne znači nužno da je to nešto dobro i korisno, nego samo da je, iz strukturalnih razloga, teško očekivati da ne postoji) u trenutno dominantnom rasporedu snaga. Na srpskoj stranačkoj i šire političkoj sceni nema nedvosmisleno prepoznatljivog ekvivalenta onoga što je, recimo, u susednoj Hrvatskoj Živi zid, parapolitička organizacija „antiestablišment“ tipa, ideološki mutna ili prekomerno eklektična, populistička sa jakim elementima loše maskiranog autoritarnog liderstva na jednoj, a sveprisutne „zaverologije“ na drugoj strani, ukratko: stranka koja (uspešno) prikuplja poene na pukoj činjenici naglašene različitosti od onih od ranije etabliranih, te od onih koje generalno na bilo koji način emaniraju tradicionalniji način bavljenja politikom. A koji, između ostalog, podrazumeva konvencionalniji i uštogljeniji nastup, ali i postojanje kakvog-takvog profila i prepoznatljive, ne baš sasvim „slučajne“ glasačke baze.
Praktikujući ovakav nastup, Živi zid, realno gledano tek skupina živopisnih smušenjaka koji ne znaju ko im glavu nosi, po anketama je danas čvrsto treća stranka u susedstvu, duvajući za vrat dezorijentisanom SDP-u i (svesno ili nesvesno) potpomažući predominaciju HDZ-a koju po svoj prilici još zadugo nema ko da ugrozi. Šta je zapravo politika Živog zida, koje su to vrednosti za koje zalaže, a kojima se pak suprotstavlja? Bez potrebe za karikiranjem, može se reći da je ŽZ protiv svih i protiv svega: „svi“ su manje ili više korumpirani i nesposobni, ceo „sistem“ je do srži truo i valja ga odbaciti i zameniti nečim sasvim novim – doduše, nemamo blagog pojma šta je to tačno, ali smislićemo nešto usput – a društvo valja okrenuti naglavačke, uglavnom tako što će biti proterano sve što zastupa „establišment“ (a to nisu samo tradicionalni političari, nego i mediji, prirodna nauka, „zvanična“ medicina, ekonomisti, uopšte stručnjaci svih profila i generalno pametnjakovići koji izvlače neprincipijelne profite iz puke činjenice da znaju šta i o čemu govore) jer svi su oni, buraz, ovako ili onako umreženi u jedinstvenu Konspiraciju protiv prava i interesa Malog čoveka. Po Živom zidu, Hrvatskoj bi svanulo kada bi se ostvarile njihove težnje, a one su, pak, posebno bizaran miš-maš slatkih halucinacija i ekstremne desnice i ekstremne levice u isto vreme, od slučaja do slučaja i kako se već zalomi. To što te halucinacije zgražavaju „establišment“ samo im diže cenu kod rastuće armije zaludnika i zaluđenika.
Nije Živi zid, dakako, neka hrvatska osobenost; slične stranke i pokreti haraju naokolo po Evropi, istočnoj na jedan način, zapadnoj na drugi. Najveći su uspeh do sada postigli u Italiji, gde je vlast preuzela dvoglava koalicija nepodnošljive lakoće političkog postojanja, harmonični par udruženja diletanata i dunstera dolazećih sa prividno suprotstavljenih strana političkog spektra: „desna“ Liga na jednoj strani, i „levi“ pokret 5 zvezdica na drugoj. Ovaj potonji nam je za potrebe ovog teksta možda i najzanimljiviji, pošto prilično obećava kada su u pitanju moguće analogije…
Elem, rado ću ponoviti da nisam Mendeljejev, još radije ću napomenuti da bih iznad svega voleo da grešim, ali ovih dana mi polako svanjiva da se možda i ovaj naš mali periodni sistem popunjava, i to na način kojem se nisam nadao i kojem ne mogu da se veselim. Naime, najnoviji istup – to jest, nesrećni novosadski govor – Sergeja Trifunovića, predsednika Pokreta slobodnih građana (PSG), u nekim delovima nagoveštava veoma jasne simptome ove vrste. O politički najskandaloznijem aspektu priče, toksičnoj denuncijaciji o tzv. vojvođanskom separatizmu, a sasvim na ideološko-političkoj liniji najcrnje desnice koja s tim fantomom „ratuje“ već tri decenije usput efikasno urnišući i vojvođansko i celokupno srpsko društvo, opširnije sam pisao u subotnjem komentaru za sajt Vremena, pa neobaveštene, a zainteresovane upućujem na tu adresu. Ali, to nije i jedini zanimljiv i osvrta dostojan aspekt one provale oblaka nad Novim Sadom u režiji jednog čoveka…
Iako mnogo puta vrlo dobronamerno upozoravan da sada, kao neposredni akter političke borbe, duguje javnoj sceni izvesno upristojenje svog rečnika i nastupa uopšte (što nije isto što i „sterilizacija“ koju niko razuman od njega ne bi ni tražio), Trifunović, naprotiv, u Novom Sadu odlučuje da nagazi do kraja, pretvarajući svoj, hm, govor u orgiju klinačkog besa i salvu prizemnih uvreda pubertetskog nivoa artikulisanosti; sasvim je ovde sporedno kome su te uvrede upućene (pretežno Čanak mr Nenadu); ključno je da one postaju ona najjasnija differentia specifica Trifunovićevog u poređenju s javnim diskursom bilo kojeg drugog političkog lidera u Srbiji (uz delimičan izuzetak Šešelj dr Vojislava). E sad, kako se zove ideološko vezivanje svoje krhke barčice uz brod tvrdokorne desnice kroz oponašanje i usvajanje njenih omiljenih tema i objekata netrpeljivosti, kombinovano s nastupom i stilom uličnog bukača?
Okej, hoću li ja to da kažem da je Trifunović postao fašista? Ne, ma kakvi; bilo bi to isuviše jednostavno i jeftino. Nemojte sumnjati da će isti taj Trifunović u prvoj sledećoj prilici – čim ustane na levu nogu – nastupiti sa sasvim suprotnih pozicija u „ideološkom“ smislu, ali da će to, avaj, po svoj prilici biti podjednako šuplje, bučno i mučno, praćeno upečatljivim odsustvom bilo kakve artikulacije za koju možete naslutiti da joj je prethodilo bar minut i po razmišljanja o bilo čemu. Hoću li ja to, onda, da kažem kako je Trifunović, siroma’, glup? Taman posla; radi se o retko inteligentnoj osobi. Koja samo, odnekud, izgleda da smatra da su njen (nesumnjivi) šarm i harizma dovoljni da zapuše sve rupe, ma ne rupe nego gigantske kratere u političkoj artikulisanosti i orijentisanosti, a koje ispoljava od početka i, što je najgore, sve više, umesto da ih polako otklanja. E sad, šta je zapravo osnovni problem sa savremenim, ideološki eklektičkim populizmom? Ne to što on „nije artikulisan“, nego što je zapravo odbacio samu potrebu za artikulisanošću, to jest što svoj inherentan nedostatak nastoji da afirmiše kao vrlinu: da, mi smo oslobođeni klasičnih konvencija uma i razuma, uzroka i posledice, tvrdnje i dokaza, jer smo iznad njih! Samo što se „iznad“ njih može biti baš tačno onoliko koliko se može biti i iznad zakona fizike. Oni, naime, deluju na tebe nezavisno od tvoje volje, štaviše, nezavisno od toga jesi li uopšte svestan njihovog postojanja.
Ima još nešto, možda i važnije, što savremeni (ili svevremeni) populizam svesno odbacuje: to je „pedantska“ vezanost za istinu i činjenice. Šta ovo znači? Bilo bi pojednostavljeno reći da se svesno služi lažima; tačnije, odnosno približnije stanju stvari, jeste reći da se populizam na istinu naprosto ne obazire, da je njegov odnos prema njoj nepodnošljivo relaksiran: umesto istine i laži, serviraće Priču. Šta je, u ovom kontekstu, Priča? Ono što dobro i uverljivo zvuči. Kome? Onome koji govori, ali i onima koji slušaju. Kako stvari „realno“ stoje, sasvim je sporedno – govornik je o tome prestao i da razmišlja. Dakle, sam govornik može, ali i ne mora biti svestan da se koristi neistinama ili prostim nakupinama reči čija je povezanost sa istinom nedokazana i nedokaziva. Time se i Trifunović služio u svom govoru (recimo, slučaj „orgulje“) mada je i sam morao znati da objektivno nema pojma ima li to što izgovara bilo kakvo utemeljenje u stvarnosti, ali je odlično predosetio da će to delovati sjajno na raspaljivanje gneva mase. A biti ujedinjen s Masom u zajedničkom gnevu usmerenom prema izdajniku i unutrašnjem neprijatelju – i tome je odavno data istorijska dijagnoza. Samo što ovo, kažem, nije baš to, nego samo liči. A u stvari nije ništa određeno: samo potreba da se prikupi što više javne pažnje, kao svojevrsna zaliha energije za koju niko, po svoj prilici ni sam Sakupljač, ne zna gde i kako će biti upotrebljena kad dođe vreme, kada je se dovoljno akumulira.
Relaksiran odnos prema činjenicama u savremenom populizmu ne proizilazi tek iz nekakve moralno-etičke insuficijentnosti populista. Pre će biti da su oni prosto deca svoje epohe; u konkretnom slučaju, mehanizmi i izvori normalnog i ozbiljnog saznanja kao da su zamenjeni kombinacijom „staromodnog“, offline kafanskog rekla-kazala sa savremenim online slobodno plutajućim info-smećem koje se širi beskrajnim prostorom društvenih mreža, pa ko šta zahvati, zahvatio je. Teško je drugačije razumeti zašto bi se odrastao i pametan čovek odvažio na olake konfabulacije o stvarima o kojima nema nikakvih čvrstih saznanja. I nije to samo Sergejev problem i manir, to se širi upravo svetom „antisistemskog“ aktivizma kao nekakav opaki virus. Tako je, recimo, mnogima pre neki dan zinula vilica od zapanjenosti kada nam je jedan od simbola građanskog protesta, slučajno Trifunovićev brat i kolega, na tribini na Filozofskom fakultetu mrtav ‘ladan saopštio kako su, otprilike, „demokrate dok su bile na vlasti platile Tomislavu Nikoliću da priča protiv Evrope i da će Srbija ako on pobedi biti ruska gubernija ne bi li uplašio ljude i naterao ih da opet glasaju za DS“. Jbtptk! Bilo je i mučno i zabavno u isto vreme gledati kako ljudi koji obično znaju o čemu govore, poimenično Dragoljub Mićunović, Vesna Pešić i Dubravka Stojanović, a koji su s mlađim Trifunovićem delili govornicu, ulažu nadljudski napor da ne zakolutaju očima puni krug. To je, uostalom, onaj isti čovek koji je prethodno na račun Saše Jankovića izneo veoma ozbiljnu i moralno opterećujuću optužbu (da je „udbaš i cinkaroš“, što bi se reklo), a da je nejasno odakle mu to i na osnovu čega bi mu trebalo verovati, osim što on to iznosi sa baš, ono, uverenim izrazom lica?
Naposletku, ako mislite da će ovo naškoditi Sergeju Trifunoviću ili bilo kome ko krene sličnim putem, gorko se varate. Siguran sam da mu je politička popularnost nakon ovoga značajno skočila. Nije to, dakle, pitanje, nego je pitanje ko jeste, a ko nije spreman i voljan da koristi energiju neartikulisanog i suštinski neselektivnog besa kao svoje pogonsko gorivo u politici. Populizam na tome jaše; demokratska politika to nastoji da ugasi i da ga preusmeri u pravcu nečega suvislog.
Još naposletkije: ono sa „nepopunjenošću“ našeg sistema elemenata je, dakako, bio trik. Mi već imamo, i to na vlasti, antisistemsku i antiestablišment stranku! To što su je osnovali i vode je ljudi iz srca poltičkog establišmenta jeste naša lokalna osobenost, ali nema veze, upalilo je. Sve što nam je donela vladavina Vučića i SNS kao „stranke malog čoveka“ protiv „žutih ološ elita“ jeste dramatičan porast političkog nasilja i svakojake društvene mizerije i dramatičan pad kompetentnosti javnih službenika na svakom nivou. Utoliko danas borba protiv „režima“ suštinski njegovim tehnikama i sredstvima jeste zapravo samo bratsko rvanje i začikavanje, a ne istinski politički sukob. Istinski politički sukob uvek je najpre vrednosni sukob. Potom i stilski sukob. Sve drugo su orgulje.
