Malo šta u vezi s crkvom može biti novo. Prosto cela stvar je u tome da se ništa ne menja i da traje što duže na isti način. Tako nije novo ni to što crkva stalno traži i nalazi nekog đavola, ali otkako je bila prinuđena da se malo odmakne od svetovnih i državnih poslova, đavo je nužno postao apstraktan, obično neka pojava, neko očigledno društveno zlo. Ali, Sveti sinod SPC-a upravo je otkrio da je đavo, poznat po prerušavanju, u Srbiji uzeo sasvim konkretan lik koji najviše podseća na ministra prosvete Gašu Kneževića.
Povod je već suviše dobro poznati „seksualni skandal“ u letnjem kampu, slučaj mali i beznačajan, ali nekako nezgodno karakterističan, gotovo kao naručen za svakoga ko se namerio da još jednom pokuša da spreči „kvarenje omladine“. Namera je, recimo, plemenita i nimalo neobična; slični pokušaji ne prestaju gotovo od postanka sveta i pravo je čudo kako smo uopšte dovde dogurali kod tolikog kvarenja. A ono što jeste neobično je to da su u istoriji jedine uspehe u zaštiti omladine beležile najmračnije tiranije koje obično nisu imale uspeha ni u čemu drugom.
Dakle, ako bi se pitao Sveti sinod, tačnije kad bi neko hteo da na osnovu njegovog poslednjeg saopštenja uredi prosvetu u Srbiji, ona bi postala nešto kao „božja država“, a u takvoj nema mnogo mesta za ljude. Ali, Sinod se ne pita, što i sâm zna jer, da se stvarno pitaju, valjda bi se i ti arhijereji malo zamislili pre no što sroče onako raspamećujuće saopštenje, o pranju mozgova, trovanju duša, monstrumima i nakazama kakve čovečanstvo ne pamti.
U SPC-u naravno postoje razne struje, ali ne verujem da ima mnogo popova kojima reči kao „reforma“ i „prosveta“ ne paraju uši. Menjati bilo šta, makar i nabolje, oduvek je đavolja rabota. Jedna španska poslovica kaže da kad đavo zavlada svetom, to će se znati po tome što će sve biti isto, samo malo bolje nego što je bog stvorio. Za crkvu je ovo prirodan stav, a za Pravoslavnu crkvu pogotovu, pošto ona neguje najkonzervativniju varijantu hrišćanstva.
E, sad, šta god ko o tome mislio, crkvu ne možemo da menjamo, a ona će se uvek odupirati reformama. S druge strane, Srbiji su ove sezone reforme neophodne, ma šta crkva mislila. U prošlih nekoliko godina ovde je zbilja temeljno obavljen eksperiment sa zaostajanjem, s alternativnim životom u bedi i bez dodira sa svetskim zarazama, grehovima i opačinama. To znači da bi Crkva sad morala malo da se primiri i strpi, pogotovu ako je bila onoliko strpljiva s Miloševićem. A Sinod se, eto, baš sad najviše razbesneo.
Ne znam da li je Đinđićeva vlada učinila sve što je mogla da nekako zadobije naklonost ili barem obezbedi političku neutralnost SPC-a, ali jeste pokušala, kao što i predsednički kandidat „reformista“ Labus upravo pokušava da se na sve načine dodvori popovima i njima podobnim biračima. Sad ispada da je to uzalud. Otrovni ton saopštenja Svetog sinoda sigurno nije namenjen samo ministru prosvete nego i Vladi i premijeru, pa i kandidatu Labusu, to jest svim tim edukatorima i reformatorima koji bi da nešto brljaju po nacionalnom biću.
Crkva, dakle, ako ne staje sasvim uz Koštunicu, očigledno odbacuje Labusa i za to koristi „prosvetni skandal“, tako da Srbija uoči izbora dolazi u krajnje uprošćenu, elementarnu dilemu, kao kad bi selo imalo da izabere između popa i učitelja. A sukob između te dvojice je star i dubok.
Srbija je u istoriji često reagovala konzervativno, zatvarala se i čuvala nešto, ali je barem deo njene elite umeo i da bude hrabar i radoznao i spreman da uči. To znači da se retko dešava da pop ili učitelj sasvim proteraju jedan drugog, pa nije verovatno da će i sad tako biti. Istina je da je komunizam bio više na strani učitelja i da je pop bio skrajnut, ali se već pod Miloševićem učitelj sasvim povukao. Crkva je već tada osetila da dolazi njeno vreme i čini se da je naučila kako da od političara naplaćuje svoje usluge, a izbori su idealna prilika za to.
Preostaje još da političari nauče da neutrališu Crkvu, da postignu neku vrstu džentlmenskog sporazuma da se niko ne koristi njenim uslugama, da se podrazumeva da su svi jednako dobri to jest loši vernici i ona će biti izbačena iz političke igre. U međuvremenu, pošto smo još u nesigurnim postkomunističkim vremenima, pošto je uticaj Crkve, zahvaljujući prilivu neiskusnih vernika nesrazmerno velik, Koštunica kao stari vernik ima jasno preimućstvo nad Labusom.
Međutim, ako misli da upravlja Srbijom po ukusu Crkve, Koštunica će otići u istoriju brže nego što misli. Verujem da je to i njemu sasvim jasno, a rekao bih da ni Crkva nije sasvim imuna na tranziciju. Biće da se i popovi oslanjaju na ovozemaljske sponzore barem koliko i na božju pomoć. Tu negde, kad dođe do te kalkulacije i kad se vidi ko plaća više, tu svaki verski fanatizam malo ostaje bez daha. Dakle, ne brinem se previše zbog onog užasnog rečnika Svetog sinoda niti verujem u pobedu zatucanosti.
U našem slučaju sve što Crkva može da uradi jeste da pomogne Koštunici da pobedi, što bi vodilo u prevremene parlamentarne izbore na kojima bi popovske i učiteljske stranke morale ostvariti neku ravnotežu. U odnosu na sadašnje prilike, to bi možda značilo samo izvesno usporavanje reformi, ali nikakav zaokret ili odustajanje više ne dolaze u obzir. A ako je za ljubav Crkve, tranzicija se može zvati i Blagoslov božji.
U, pa to i ne bi loše zvučalo!
