Ovaj najnoviji zaplet na srpskoj političkoj sceni mogao bi da razveseli i pokojnog Hičkoka, što nije mala stvar. On je, jednom davno, u komediji „Nevolje s Harijem“, umeo tako da prebacuje jedan leš iz ruke u ruku, da ga zakopava i otkopava i zapliće spor oko toga kome taj Hari pripada.
Crna komedija ovde je definitivno postala vladajući žanr. Ubistvo Momira Gavrilovića, pukovnika službe bezbednosti, i sva potonja zbivanja, pokazuju pre svega da je danas u Srbiji potrebno uložiti veliki napor da bi se čovek malo iznenadio i zgrozio nad tim. A ni uz najveći napor niko neće uspeti da poveruje kako će to ubistvo zaista biti rasvetljeno. Stvari stoje još malo gore. Ne samo što nema odgovora na ovakve mračne zagonetke, nego je postalo teško postaviti i prava pitanja, ili postići neku saglasnost oko toga koja su pitanja tu najvažnija.
Ako krenemo nekim naizgled logičnim redom, brzo ćemo ustanoviti da, osim za samog Gavrilovića i njegovu porodicu, činjenica da je on nasilno upokojen nije ovde najvažnija. Dakako, policija bi sprovela svoju istragu i doznala otprilike onoliko koliko već znamo, samo detaljno i stručno. Ni raniji višegodišnji rad u službi bezbednosti ne bi ovog pokojnika kvalifikovao za naslovne strane. Bio bi to samo još jedan iz neke od poznatih kategorija, recimo jedan od onih što su suviše znali.
Gavrilović je, dakle, postao izuzetan ne svojom smrću, nego time što je prethodno, tog istog dana, posetio kabinet predsednika SRJ. Tamo je, kaže sam predsednik, pričao o korupciji. Dakle, izgledalo bi logično da ga je ubilo to što je ispričao, ili nešto što je mogao da ispriča a nije, ili makar nešto što je neko pomislio da bi pokojnik mogao da kaže. Osim toga, mogao je da posluži i kao poučan primer svakome ko nešto zna i misli da postoji neki bunar kojem se to može mirno poveriti. Bilo kako bilo, u čistu koincidenciju teško je poverovati.
Sad, da sam na mestu Vojislava Koštunice i ja bih se pitao šta bi s čovekom koji samo što mi ode s vrata. Politička eksploatacija počinje, međutim, kad iz Kabineta stvar dospe do štampe i to uz mali blef da je ubijeni ostavio „pisane dokaze“, koliko da se neko negde malo zabrine. Sve je to zvučalo sasvim neodređeno, kao što je i red i običaj, ali je opet svakome bilo jasno pred čijim vratima se našao leš. Iz Vlade Srbije i iz Demokratske stranke odmah je odgovoreno da leš nije njihov i da se radi o poznatim klevetama mračnih snaga koje hoće da sruše Vladu i zaustave reforme.
I pošto nema nade da saznamo čiji je stvarno taj leš, nema ni prepreka da se međusobne optužbe razigraju i da ljudi slobodno, u skladu sa stranačkim opredeljenjem, izaberu ko je ovde više kriv i za šta. Ako ste pošten i konzervativan legalista, znaćete da oni korumpirani reformisti ne prezaju ni od ubistva kad im se uđe u trag. Ako ste za drugi tim, nećete ni sumnjati da vam je taj leš podmuklo podmetnut i gledaćete da ga prosledite dalje.
Ne mogu da ocenim ko će u ovoj kampanji proći slabije, ali vidim da i ovaj pojedinac, kao i oni iz masovnih grobnica imaju upotrebnu vrednost. Možda će se još pokazati, na nekim budućim izborima, da su leševi glavno pitanje i da će pobednik biti onaj ko ubedi birače da većinom pripadaju protivničkoj strani. To jest, ako se bude moglo ustanoviti šta je čije i ako se obavi brojanje, kome ostane manje taj dobija. Ili će možda biti obrnuto?
Što se mene tiče, ne verujem da u ovom ubistvu ima neke politike, a bojim se da politike nema mnogo ni tamo gde bi je moralo biti. Gavriloviću sigurno nisu glave došla nikakva uverenja, niti je ruku njegovog ubice vodila bilo kakva ideja. O tome se više ne radi ni u političkim strankama, a ni kod onih kojima je posao da nešto zastupaju i propagiraju nije lako uočiti trag neke ideje i uverenja. Ovo je, dakle, po svoj prilici standardni tip ubistva koje vrši veliki novac u nužnoj samoodbrani. Ništa etničko, ništa versko, ništa stranačko, ništa na mah, samo planirano, bez mržnje i strasti. To će reći da je Srbija stvarno u tranziciji i da se kreće ka modernim društvima koja su prevazišla te niske pobude i gde se ubija samo zbog para. Zaostajanje se oseća još samo u medijskoj nespretnosti i suviše direktnoj politizaciji slučaja, što škodi obema stranama. Glavni govornici, Vesić i Tijanić, prosuli su suviše otrova jedan po drugom, ali i po svima nama, što im ne treba oprostiti. Ali, opet, zar da se stvarno čudimo?
Da li će ovaj slučaj dokrajčiti DOS? Pa, to možda jeste važno pitanje, ali nešto mi se čini da bi još važnije bilo ako bi policija, tužilaštvo i pravosuđe počeli da postižu neke uspehe. Dok osećamo pravnu i fizičku nesigurnost, dok nemamo poverenja u javni red, dotle smo primorani da zavisimo od političara, stranaka i njihovih međusobnih odnosa. Raspad DOS-a sad izgleda kao opasan slom koji preti totalnim haosom, prosto zato što gotovo ceo sistem, sve državne funkcije počivaju na sporazumu unutar te koalicije.
To, naravno, podseća na partijsku državu, gde država deli sudbinu partije, kao što se desilo s bivšom Jugoslavijom. Bilo bi dobro kad ne bismo svi bili taoci DOS-a, ali dokle god u izgledu nema neke dobre zamene, ovaj rđavi brak će se nekako održavati, makar sve uz dobacivanje leševima. To znači da bi DOS bio dužan da nam što pre ponudi institucionalni izlaz iz paralize koju sam počinje da stvara, pa da više ne strepimo od toga u kakvom su raspoloženju Đinđić i Koštunica.
