Politika počastvovanja

Godina je 1990, možda i 1991, Nikolić Tomislav i Dragica, još onako pomalo provincijski ukočeni i smerni u susretu s velikom varoši, stoje na kalemegdanskom vidikovcu, Dragici vetar mrsi nestašne natapirane uvojke, a Tomislav joj ćućori: „Vidiš, Draginja, I have a dream: jednog dana, sve će ovo biti naše! I stanovaćemo u kući iz bajke usred guste dedinjske šume! A onamo niz Savu će da imamo lepu vikendicu! A ja ću da budem predsednik države! I ljubiću se muški s jednog Putina, koji će isto da bude predsednik države, ali mnogo veće! I će se slikamo s jednog mršuljavog crnca koji će neko vreme da bude najjači čovek na svetu! A ti ima da budeš čuvena dobrotvorka, pa još i počasna članica Udruženja likovnih umetnika Srbije!“

Dragica ćuti, smeška se zagonetno, milo joj sve što čuje, ali opet i misli kako je njen zevzekasti Tomislav pravi zanesenjak, kad krene da sanjari ne ume da stane: ajd’ i to za predsednika, i za vikendicu, i za dedinjsku rezidenciju i za crnca i sve po redu, ali da će ona jednog dana kad njen Tomislav postane neko i nešto da bude priznata likovna umetnica, pa makar i počasna – što je mnogo, mnogo je…

Ipak, znao je čiča Toma šta govori tog vetrovitog dana, objašnjavajući ženi zašto je odlučio da batali komunalu i da se upusti u bavljenje politikom. Stvarnost koju mi danas živimo ostvarenje je njegovog sna, njegovog i mnogih njemu sličnih, a mi smo u tom snu zatečeni i zatočeni kao sporedna lica, podstanari, sirotinja raja, kmetovi i uslužni bašibozuk. Kao nevoljki solidarni finansijeri njihovih opredmećenih fantazmagorija.

Aferica koja prati otkriće portala Kaleidoskop o „počastvovanju“ nadobudne ikonorestauratorke Dragice N. članskom kartom ULUS-a, a u znak zahvalnosti narečenog udruženja za njenu finansijsku pomoć (kao da je te pare sama zaradila, ona ili njen muž, kao da nisu naše?!) u neku je ruku pravi znak vremena. Jer, struktura „počastvovanih“ u jednom društvu uvek je pravi prikaz tog društva. I govori o njemu sve što bi ono radije da prećuti; samo je potrebno te znakove pored puta pažljivo iščitavati.

U tom istom društvu, takvom kakvo je, to jest, kakvim su ga napravili uz naš pristanak, dopuštenje ili bar neoprostivu nemoć, to je sasvim normalno, a ništa manje nije normalno ni da Vučelić Milorad, lice od ranije odlično poznato organima negonjenja, dobije nekakvu nagradu „za životno delo“. Neko će, ogrezao u inerciji ranih godina XXI veka, reći da je to „skandalozno“, ali to je koješta. Skandalozno je da Vučelić, takav kakav je, bude direktor i glavni urednik Novosti, štampanog mastodonta u delimičnom vlasništvu države. Ne, zapravo ni to nije skandalozno nego je normalno, a skandalozne su društvene i političke okolnosti u kojima je to normalno. Društveni okvir je taj koji je važan, i moramo da pazimo na to kakav je; kada jednom dopustimo, ili čak pripomognemo, da se postavi fundamentalno pogrešan i nakaradan društveni okvir, bespredmetno je moralisati nad tim šta sve unutar tog okvira džiklja i šiklja.

U vreme kad je bračni par Nikolić sanjario o ULUS-u, a novobeogradski navijački klipeta maštao kako na Rosinanti trijumfalno ujahuje u Viroviticu, Vučelić je Milorad već uveliko bio vidljivi član društvenog establišmenta, mada više onako tercirajući sa strane. Dugogodišnji novinar, urednik, publicista, polemičar, kritičar, levičar, šesetosmaš, Jugosloven, Srbin, marksista-lenjinista, pravoslavac-svetosavac i šta god je već trebalo, tzv. Vučela je bio kao nekakva sveprisutna energija bez hranjive ili grejne moći, lutajuća bengalska vatra raznih ideologija i čaršijskih ideoloških štabova. Sećam ga se dobro iz celih osamdesetih, višekratno sam pokušavao da iščitam njegove dosadne kupusare („Argumenti protiv neutralnog“ i slično), i probijao se bez pravog razloga i motiva kroz njegove borbene, ali nedarovite, isprazne, u osnovi suvoparne članke. Čovek je, naime, beznadežno nedarovit pisac. Ipak, njegova ga je društvena probojnost na koncu dovela u najelitnije medijsko društvo tog vremena, u neponovljivi NIN iz poslednjih „predmiloševićevskih“ godina. To je bio uspeh koji je ujedno bio i zla kob: novinar se meri po snazi teksta, a kako jedan do zla boga netalentovani bukač opšte prakse da zablista tamo gde su pisali Tirnanić, Tijanić, Grizelj, Mandić, Vlajčić?! Od toga vajde nije moglo biti. Zato je kanda i Vučelić, nekako u ono isto vreme dok su Tomislav i Dragica sanjarili po Kalemegdanu – ma, zapravo još koju godinu ranije: M. V. je ipak bio jedan od medijskih prvosveštenika epohe propadanja u koju je Srbija oduševljeno jurnula 1987-88. – rešio da se prešaltuje na pravu igru: na moć. I da u tome ne bira sredstva. Da služi najgorima, u najgore svrhe, najgorim sredstvima, i ne obazirući se ni na šta. Od tada nije prestao to da čini: sve sa onoliko, hm, violentnog šarma i probojnosti koliko mu je Bog udelio dok je dežurao po Crvenki. I to je, biće, to njegovo životno delo. Pridružujemo se čestitkama.

I to su, te vučele i te dragice, istinski predstavnici društvene elite po meri tzv. vučićevske Srbije. Zato tako izgledaju naše novine i televizije, skupštine i opštine, univerziteti i ulice. Politika počastvovanja nije, dakle, eksces i incident, i besmisleno je nad njom se zgražavati: ona je tačno onakva kakva ovakvom društvu pripada. Kome je do bolje elite, neka gradi bolju Srbiju, ovoj je ovako baš potaman.