Pre nešto više od dve godine Alberto Laslo Barbasi sa univerziteta Notr Dam objavio je da se do bilo kog sajta na internetu može stići pomoću 19 klikova mišem. U to vreme je na internetu bilo nekih 800 miliona dokumenata, a njegovo istraživanje obavljeno je uz korištenje „robota“, softvera kakav koriste internet pretraživači, a koji ispituje položaj, sadržaj i linkove od i ka nekom dokumentu na mreži. U to vreme smatralo se da se distanca (merena u maksimalnom broju klikova da bi se s jedne tačke stiglo na drugu) neće previše menjati, bez obzira na činjenicu da se broj dokumenata duplira svake godine. Barbasi je tada očekivao da taj broj poraste za dva-tri nova klika najviše.
Nije prošlo godinu dana, a istraživači Kompaka, Alta Viste i IBM-a, znači firmi kojima je organizovanost i pouzdanost mreže od vitalnog značaja, ustanovili su da broj klikova može ići i u beskonačnost, odnosno da se do nekih stranica na mreži jednostavno ne može doći, ma šta radili. Prema njima, potpuna povezanost postoji samo u „srcu“ mreže, koja obuhvata nekih 30 odsto od svih dokumenata postavljenih na internet. Radi se uglavnom o često posećenim stranicama, tako da korisnici imaju utisak potpune povezanosti. Problemi nastaju kod nešto finijih pretraživanja, kada korisnik utvrdi da nikako ne može da dopre do stranice za koju je ubeđen da postoji ili ju je sa neke druge lokacije nekad posetio. Uobičajeno je da ljudi tada pomisle kako je stranica skinuta sa mreže u međuvremenu ili da negde greše.
No, najnovija istraživanja govore da je mnogo veća šansa da „greši“ internet, odnosno da ruteri, računari koji usmeravaju kretanje podataka na mreži, nisu dobro podešeni. U tom slučaju internet liči na mrežu slepih ulica. Firma Arbor Netvorks tvrdi da je čak pet odsto od 100 miliona danas postojećih internet „hostova“ nedostupno iz raznih razloga. U nekim slučajevima razlog može biti i nesuglasica između provajdera koji onda onemogućavaju svojim korisnicima da pristupaju sadržajima koje hostuje konkurentska firma. Negde su sami ruteri loše podešeni (što je ekvivalent neispravnom semaforu, na primer), a negde je grešku napravio autor sajta dajući svom čedu pogrešnu ili neadekvatnu adresu, tako da se sam odsekao od sveta. Nisu za zanemariti ni hakerski poduhvati i dejstvo kompjuterskih virusa, te greške u softveru.
Zatureni sajtovi mogu da posluže za napad na druge sajtove, ukoliko padnu pod ruke hakera, a neretko se koriste i za slanje neželjene pošte, takozvanog spama. Ova prva varijanta je nešto dramatičnija jer Alberto Barbasi s početka teksta tvrdi da internet na okupu drži tek četiri odsto od ukupnog broja „nodova“, što znači da ciljanjem na relativno mali broj računara možemo celu mrežu izbaciti iz funkcije.
Uzgred, jedno od istraživanja procenjuje da se trećina sadržaja na internetu može oceniti kao potpuno beskorisna, „đubre“ takoreći. To su, verovatno, oni sadržaji do kojih se stiže bez problema.
