Podaci vaši, kompjuter naš

Firma vam je poverila kompanijsku platnu karticu i evo malog testa. Da li ćete karticom platiti neku privatnu kupovinu ukoliko iz nekog razloga ne možete da platite svojom karticom? Može i malo lakše, za ponekog, da li biste tom karticom platili ručak, večeru ili piće prijatelju s kojim ste se sreli na službenom putu, a imate odobrenje da častite poslovne partnere? Da li biste iskoristili službeni automobil za odlazak u kupovinu ili na vikend s porodicom, ako automobil nema GPS praćenje, pa i ako ima, ali firma vam veruje?

Možda vam se ove dileme čine jednostavnim, kakav god odgovor da dajete, ali hajdemo sada na viši nivo. Da li kompjuter na poslu koristite da ponekad pogledate neku privatnu stvar, pa možda i da pošaljete mejl sa privatnog naloga? Bolje rečeno, znate li ikoga ko to ne radi? I šta se dešava sada kada radimo od kuće i za posao koristimo sopstveni računar, treba li da se osećamo loše ako na njemu radimo nešto privatno u radno vreme (kao što to radimo u kancelariji)?

Na razmišljanje o ovim pitanjima podstakao me je tekst jednog američkog IT eksperta koji ima vrlo jasan savet: nemojte nikada koristiti iste aparate za posao i za privatne potrebe jer ćete u nekom trenutku strašno zažaliti. Kazna će biti ili jeziv gubitak privatnosti pred kolegama na poslu ili novčana, s tim da je ova prva mnogo gora.

Kao najgori primer on navodi mobilni telefon, poslovni broj i aparat koji mnogi dobijaju kao osnovno sredstvo za rad. Mnogi taj isti aparat koriste i privatno, čak i kada imaju sopstveni telefon, jer ko će svaki čas da uzima onaj koji odgovara nameni. Savet je da se maksimalno disciplinujete iz mnogo razloga. Jer ako službeni telefon koristite u privatne svrhe, onda se na njemu nalazi i mnogo vaših privatnih informacija, prepiski, fotografija, pasvorda i čega sve ne.

Poslodavac može u svakom trenutku da zatraži da mu aparat predate iz bilo kog razloga (njegovo je vlasništvo) i da ga otključate kako bi proverio da li ste ga koristili u svrhe koje su u suprotnosti sa interesima firme. Na stranu što može da proverava listing poziva i poruka (što je korisniku broja koji nije vlasnik nedostupno), ali u aparat može nesmetano da ugradi i aplikacije za udaljenu kontrolu sadržaja na aparatu. U Srbiji je to, možda, nečuveno, ali se u svetu to radi kao oblik zaštite poslovnih interesa i kompanijskih podataka, dakle ne zbog namere da se zadire u nečiju privatnost ili da se zaposleni špijunira.

Još komplikovanije je pitanje korišćenja sopstvenog računara za rad od kuće jer ga svako povezivanje na kompanijsku mrežu otvara za firmine administratore, kao bilo koji službeni računar. A to znači da administrator može da viri u vaše privatne foldere, takoreći da vam pretura po ormarima. Nije da se to redovno radi, daleko od toga, ali mogućnost postoji i nije posebno komplikovano.

Šta nam savetuju stručnjaci? Najpre, da potpuno odvojimo aparate, da nikada ne koristimo službene za privatne stvari, ni kod kuće ni na poslu, kao i obrnuto. Ukoliko ste ovo prekršili, a menjate posao (firmu) i treba da se oprostite sa računarom (na stolu ili prenosnom), onda je pametno da od firme tražite da ponesete hard-disk ili barem da platite da se on na vaše oči uništi. Isto važi i za telefon, s tim da je u oba slučaja uništavanje realnija opcija jer ni kompaniji nije u interesu da na disku ili telefonu odnesete kompanijske podatke. Uzgred, u neke firme i ustanove nije moguće uneti privatne uređaje, ali to su već specijalni slučajevi.

Za većinu nas ovo zvuči preterano i paranoično, neki bi rekli i nemoguće, jer ko može da me spreči da na računaru u radno vreme obavim kupovinu koja s poslom nema nikakve veze? I šta je toliko loše u tome? Daj bože da nikada ne saznate.