Probudio sam se naspram otvorenih vrata, kroz ogradu terase i kroz jasno jutro vidim brod: „Opa, neko je očito negde na moru, da li u hotelu, ili kod nekoga u gostima… More kao da je Sredozemno… Pa to sam ja, u Igalu, svoj takoreći na svome…“
Nisam se, netom probuđen, upitao gde sam to ja, nego ko se to obreo na moru, i koje je to more, da, sva su mora izjutra ista, činilo se da je neko u Aleksandrupolisu, da ga je probudila sobarica, jer nije stavio ferbotu spolja na kvaku, kad ono lično ja: prethodne večeri blagopoluchno sam prispeo na rivijeru, sa dugim „e“.
&
O prijateljici koju gleda na odru Borhes je napisao: „Prvo što videh kod Elvire, pre mnogo leta, bio je osmeh, a sad je poslednje.“
Moj prvi susret sa morem zbio se baš u Igalu i u Herceg Novom, prvi put avionom i pravac more, na praznik mimoze, cveta znanog mi iz ruske romanse, ali koji u svom kratkom beogradskom stažu nisam stigao da vidim na pijaci, ni da ga pomirišem.
Uglješa (Rajčević) je prve večeri počeo da poimence predstavlja pripadnike naše mnogoljudne misije, dođe red i na članove seksteta „Skadarlija“, oni su me i poveli kao zamenu za gitaristu, Uglješa govoraše kako su svi solisti Beogradske opere, a pevali su u horu, što isto nije mala stvar, imali smo svi žirado šešire, svečana sala hotela beše prepuna gostiju, turista-vansezonaca i viđenijih mještana koji će odnovremeno večerati i pratiti muzički program; kako koga voditelj predstavi taj ustane, skine šešir i presamiti se u okv. sv. mogućnosti, tako ću i ja, poslednji u nizu… Kako li će me voditelj predstaviti pošto me jutros nezainteresovano upoznao na aerodromu? Uglješa međutim ne odustaje od planiranog voditeljskog krešenda: „I… – mladi gitarista – To-dor Živ-kov!“ Ja isto skinem šešir kao da ću kazati „preporučujem se i rukoljub gospođi majci“, pobrao sam najveći aplauz, malo kao imenjak i prezimenjak slav. ličnosti, a više zbog toga što je predstavljanje okončano i što će koncert nakonec da počne, Uglješa će mi docnije reći kako nije bio rad da mi izmišlja kompletne generalije, kad je već znao prezime, uglavnom je lažni Todor prvi put video ne samo mimozu, nego i pomorandže na njihovim ličnim krošnjama, a ne kao ponudu bolesniku.
Nastupali smo u svim tadašnjim hotelima, a smešteni bili smo u jednom te istom, te nam beše dodeljena jedna umalo ne rekoh eskadrila: za prevoz izvođača organizator je iznajmio nekoliko automobila, vozači ne znam po kom su kriterijumu bili odabrani, momci od dvadeset, najviše dvadeset pet godina koji su nas razvozili tako vratolomno da sam se svaki put osetio kao Džozef Kotn kad ga u Trećem čoveku odvoze na književno veče, ti su automobili leteli kroz strme uličice, zaustavljali se na rubu nekih meni se činilo litica, e, sad ima da povraćaš, kao i uvek kad se prevariš da uđeš u auto…
Čekaj, pa i ja sam se u to doba tek bio zaredio kao marksist, neko od tih neostvarenih reli vozača bez sumnje je živ i neodseljen, mimoilazim se sa njim, ili ga vidim u kafani nadomak pijace, gde noga turiste nije kročila, to je kutak za mještanski turizam, za domaću vanpansionsku potrošnju, ta ustanova bi još mogla da ima špricer, piće kojeg se savremeni gostioničari stide i klone, da, možda baš tu, na opširnoj verandi, viđam osobe koje su mi davnym davno bile na usluzi. Željni vožnje, samo što su položili vozačke ispite, kola svoja naravno nemaju, izdeliverišu nas gde je rečeno i jurcaju gde im je drago i s kim im je drago do kraja našeg starogradskog programa, da ne kažem ciklusa! Šta bi bilo da objavim oglas u nekim crnogorskim novinama, ne toliko ni oglas, više jednu kontračitulju: „Mole se preživeli piloti tj. šoferi koji su ranih sedamdesetih godina prošlog veka po Novome i Igalu automobilima rentakara zimi razvozili estradne umetnike iz Beograda da dođu u četvrtak između deset i jedanaest pre podne u baštu negdašnjeg ‘Metalurga’ radi evociranja krajnje bledih i nestvarnih zajedničkih(?) uspomena sa jednim od prevoženih lica. Potonje će lice rado platiti dve ture pića, koliki god odziv šofera bude bio!“
Uh, pa ja prvi ne idem ni na godišnjice mature, bih li ja pristao da se sastanem sa slučajnim saputnikom iz voza na pruzi Novi Sad – Zrenjanin, taj tubi tj. pamti da je to bilo 23. avgusta (tzv. socijalistička slava u Orlovatu) i da je bilo 1968. godine, jer su snage Varš. pakta, daleko mu lepa kuća, ušle u tada nedeljivu Čehoslovačku. Eto, od tada se nismo videli, a celim putem smo se smejali, i mi i kondukter, koji teško da je još živ, uglavnom, smešljivi saputnik setio me se pročitavši moje ime u novinama, pa bi, baš zato što se ne zna šta nosi dan a šta noć, da se nas dvojica blagovremeno još jedared vidimo i takoreći identifikujemo, iako su pruga i sama železn. stanica zarasle u korov.
&
Prvo more što ga videh pre mnogo leta bila je Boka…
Stoj, koči, koči naglo kao oni što su te vozili po Novome! Ti prvi ne veruješ ni u simetriju, ni u krugove, niti da život drži do forme: nakon ovolikih sumnjivih doktorancija samo nam fali još i novinarski plagijat.
No way!
