Pobuna u Istočnoj Nemačkoj: Plebejci probaju ustanak

Svakoga dana sa jezom posmatram ruske tenkove kako sa dugačkim topovskim cevima kao prepotentnim pretnjama tutnje kroz Ukrajinu. Ali nije to prvi put posle Drugog svetskog rata da rukovodstvo u Moskvi političke probleme rešava tenkovima.

Kao dopisnik lista „Omladina“ ja sam oktobra 1956. u Budimpešti na licu mesta video ruske tenkove kako pucaju na mađarske ustanike i ruše zgrade pred sobom, ali i kako gore zajedno sa posadom, video sam ugljenisana tela ruskih vojnika na ulicama. Zapad je tada sokolio mađarsku revoluciju, ali nije joj pružio pomoć, bio je zauzet bliskoistočnom krizom, egipatski predsednik Naser je upravo bio nacionalizovao Suecki kanal, Izrael, Velika Britanija i Francuska napali su Egipat. Zaustavio ih je Savet bezbednosti, jedini put u istoriji su tada SAD i SSSR zajedno glasali protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Američki predsednik Ajzenhauer je o Mađarskoj revoluciji u poverenju rekao svom ministru inostranih poslova: „Što su Rusi u ratu junački osvojili, ja im osporiti neću…“ To se nije događalo u praistoriji, već pre samo 66 godina.

Propustio sam da ranije, svega osam godina posle završetka Velikog rata, 17. juna 1953. uživo posmatram ruske tenkove kako u Berlinu, u istočnom delu podeljene Nemačke, pucaju u pobunjene nemačke radnike. Njihova obustava rada se pretvorila u pobunu protiv staljinističkog režima Valtera Ulbrihta. Ja sam kao dopisnik lista „Omladina“ baš bio u Bonu. Na radiju sam slušao prenos o događajima u istočnom Berlinu.

Socijalni bunt

Ekonomska situacija se na istoku u to vreme rapidno pogoršavala, a na zapadu Nemačke poboljšavala. Ista tabla čokolade je, na primer, u zapadnoj Nemačkoj koštala pola marke, u istočnoj 8 maraka.

Foto: Wikipedia

U provinciji istočne Nemačke dolazilo je do pobuna, nezadovoljni ljudi su tukli predsednike opština, ali veliki protest je izazvala odluka centralnih vlasti da se u čast 60. rođendana predsednika Valtera Ulbrihta norme na gradilištima podignu za 10 odsto – ko ne ispuni normu, oduzimalo mu se od plate. Zbog toga su 16. juna obustavljeni radovi na izgradnji Staljinove aleje u istočnom Berlinu, a 17. juna ujutro manje-više spontano krenula je protestna demonstracija u pravcu Centralnog komiteta Socijalističke Jedinstvene Partije Nemačke nastale bajagi ujedinjenjem socijaldemokratske i komunističke partije, ali pod vođstvom komunista školovanih u SSSR.

Kada je mnoštvo stiglo pred CK objavljeno je da se podizanje norme povlači i da će se ispraviti i neke druge greške, ali bilo je kasno: sad je iz mase zahtevano da vlada podnese ostavku i da se raspišu izbori. Talas pobune se munjevito širio celom zemljom, zauzimane su policijske stanice, porušeno je 9 zatvora, došlo je do paljevina nekih robnih kuća i do pljački, istočnonemačka policija se pokazala nemoćnom, čak su i neki njeni pripadnici prelazili na stranu ustanika.

Vanredno stanje i smrtne kazne

Tada je sovjetski generalmajor Pjotr Dubnov proglasio vanredno stanje i na ulice izveo tenkove. Slabo naoružani pobunjenici su bili nemoćni, njih i slučajnih prolaznika poginulo je sedamdesetak, u redovima organa reda bilo je 6 mrtvih. Zatim su počela masovna hapšenja, izrečeno je 9 smrtnih presuda, a najmanje 19 pobunjenika umrlo je od mučenja u zatvorima. Mnogi su osuđeni na robiju u Sibiru, tačan broj je ostao nepoznat.

IMG-2282

Glavni urednik istočnonemačke radio-televizijske stanice Deutschlandfunk Leo Bauer je zbog navodne špijunaže, zapravo neposlušnosti, bio osuđen na smrt. Kazna mu je ipak preinačena u 25 godina robije u Sibiru, ali je već posle dve godine pušten na zapad gde je postao savetnik Vilija Branta. Tada smo se upoznali i sprijateljili.

Najbolje da Vlada raspusti narod

Koliko je Nemce pogodio u živac taj prvi ustanak protiv sovjetske vlasti dokazuje i da je Bertold Breht o njemu napisao pesmu, a Ginter Gras dramu. Brehtova pesma nosi naslov „Rešenje“. U njoj kaže: „Narod je proigrao poverenje vlade. Zar ne bi bilo najjednostavnije da ga vlada raspusti, a sebi izabere neki drugi narod.“

Gras je 1965. napisao dramu pod naslovom „Plebejci vrše probu za ustanak“ u kojoj reditelj, koga svi nazivaju šefom, ali u kome se prepoznaje lik Bertolta Brehta, 17. juna 1953. počinje probe za Šekspirovu tragediju „Koriolan“. Javljaju mu za pobunu na ulicama, nju prenosi u predstavu s početka V. veka u koji je smeštena povest o Koriolanu. Gras je pored ostalog aludirao na Brehtov čudan položaj: bio je slavljeni domaći pisac u Nemačkoj Demokratskoj Republici, ostao joj je veran, ali ju je i kritikovao.

Tek sam bio postao pomoćnik upravnika Narodnog pozorišta kada me je posetio istočnonemački ambasador i pitao da li nameravamo da igramo taj komad. Odgovorio sam da mislim da nećemo, jer nije baš uspelo delo. Viknuo je: „Ne da je neuspelo, to je zlo, to je anitikomunistički!“ Ja: „Zar ste čitali?“ On: „Pa neću valjda da čitam takvo đubre!“

Dilema uz rajnsko vino

Sećam se svog tadašnjeg razmišljanja dok sam u Bonu sa prijateljima pio rajnsko vino. Mogao sam iste noći vozom da krenem u Berlin, granice između istočne i zapadne Nemačke su zatvorene tek 1961. kada je istočni Berlin opkoljen zidom. Kakav mamac za mladog novinara, imao sam 24 godina.

Ipak nisam otišao. Istočnonemačke vlasti su tvrdile da iza ustanka stoji Zapad, Jugoslavija je za nju zbog Titovog „ne“ Staljinu još uvek bila neprijateljska država, njihova štampa je pisala da je Tito „fašistički pas pušten s lanca“. Mladić iz Jugoslavije mogao je da bude uhapšen kao provokator Zapada, u najboljem slučaju poslat u Sibir, eventualno pogubljen kao špijun.

Da li sam bio kukavica? Tri godine kasnije sam se „iskupio“ krenuvši direktno u mađarsku Revoluciju.

Istočnonemački ustanak 1953. bio je podstrek za Mađare i Poljake da pokušaju da se odupru staljinizmu, pokrenuo je razvoj koji je preko mnogo istorisjkih stepenica doveo i do invazije Rusije na Ukrajinu, do novog tutnjanja ruskih  tenkova u pravcu zapada, ali sa neizmerno više žrtava.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com