Internet hajdučiji je odzvonilo, barem ako je verovati onome što je prošle nedelje objavio „Vašington post“. Razvoj interneta, naime, poslednjih godina doveo je do toga da svaki oružani sukob u realnom svetu dobije svoj odraz u virtuelnom. Moglo bi se reći da su sukobi na internetu počinjali i pre nego se oglasi pravo oružje, a nisu prestajali ni nakon potpisivanja primirja. Uvek je bilo nezadovoljnika spremnih da obore još neki „neprijateljski“ server ili sajt. No, navodno još u julu, američki predsednik potpisao je uredbu o sajber ratovanju, odnosno o uspostavljanju doktrine po kojoj će oružane snage SAD koristiti svoje računarske resurse za odbranu sopstvene zemlje i napad na neprijatelje. Znači, nema više labavo.
Izveštaj je procurio u javnost tek sada, praktično u poslednjim danima (nedeljama) pred očekivani napad na Irak. To bi, ujedno, mogao biti i prvi rat u istoriji koji se vodio između dveju država i na internetu (pod uslovom da iz nekog razloga shvatimo ozbiljno mogućnosti Iraka da se suprotstavi). Do sada su, poznato je, ratovali dobrovoljci u najizvornijem smislu te reči, o svom „ruvu i kruvu“ (u ovom slučaju za svoje internet sate i svojim računarima), dok su države negirale da imaju bilo kakvog učešća u toj raboti. Sada postoji mogućnost da svet vidi kibernetički napad velikih razmera, organizovan, komandovan od strane pravih oficira (generala, čak!) i sa strateškim ciljevima. A to je, najpre, udar na neprijateljske radare i uređaje za osmatranje koje bi trebalo neutralisati. Iza toga stradaju sistemi za komunikaciju, uključiv i civilnu telefoniju, te u finalnoj fazi i sistemi za distribuciju električne energije.
Siroti Iračani, a onoliko su se radovali kada su im sistemi pregurali „milenijumski bag“ bez većih problema. Hm, nije baš tako jednostavno. Budući da je informacija o informatičkom ratovanju „procurila“, tj. nije službeno plasirana u javnost, o toj doktrini može samo da se nagađa. Na primer, ko bi se sve mogao naći na udaru kibernetičke velesile kada znamo da Irak i nije neka naročita meta (sistemi zastareli i neumreženi)? Recimo, svaka država iz koje se budu izvodili napadi na američke kompjutere, uključiv i Srbiju, kojoj ne manjka veselnika spremnih da isteruju svetsku pravdu kroz internet linkove. Kako zakonska regulativa u toj oblasti kod nas praktično ne postoji, dobro bi bilo da se vlasti malko zamisle i barem upozore korisnike interneta (i provajdere, naravno) da je takvo ponašanje neprihvatljivo i opasno za nacionalne interese. Bez šale.
Jer, za razliku od Iraka, Amerika može pretrpeti velike štete od informatičkog napada, i civilne i vojne, što i jeste bio motiv da se u celu priču uđe s maksimalnom ozbiljnošću. Umesto da čekaju i gledaju kako da se zaštite, SAD su odlučile da vrate, ako ne i napadnu preventivno.
Još jedna preventivna mera je procenjivanje kolateralne štete, odnosno mogućnosti da se ona izbegne. Ometanje telefonskih veza ili distribucije struje pogodilo bi ne samo civile već i osetljive službe poput hitne medicinske pomoći i bolnica. Što bi ubrzo, ako već nije, moglo rezultirati definicijom kompjuterskog ratnog zločina. Kazne, svakako, ne bi bile virtuelne.
