Srpski pokret obnove (do danas nam nije rečeno obnove čega! glavno da je srpski, da se mrda i da obnavlja, šta obnavlja, Bog sveti zna!) otkrio je u samoj Skupštini biste partizanskih i komunističkih prvaka, ne, nije ih otkrio, grešna mi duša, ovo zvuči kao da je uz zvuke himne „Morem plovi jedna mala barka“ SPO svečano otkrio spomenike, naprotiv, SPO je uhvatio, razotkrio i takoreći zarobio posmrtne maske nepodobnika! Sa gnušanjem kakvo pravednika obuzme u kužnoj blizini jeresi zahteva SPO da se figure čim prije iznesu te da se prostorija narednih šezdeset godina osveštava svake nedelje uoči Spasovdana, krsne slave grada Beograda i krsne slave SPO-a, koji je veleobnovio Litiju i čija je vladavina prestonicom upamćena kao Zlatni Vek Belog Grada.
Iz bronze prošavše kroz sveti oganj topionice i čistilište livnice iznikao bi spomenik prvom gerilcu u porobljenoj Evropi. Ako bi upriamost’ državinog sekretara Homena i njegove ekspedicije (finansirane novcem i nas koji, šta se tu može, potičemo od partizana) urodila pravednim i veličanstvenim plodom, onda bi spomenik bio nad istinskim grobom traženikovim. Najvrednije arheološko otkriće tj. Dražin grob izazvaće teološku, naučnu i umetničku raspravu: kosti ostaviti tamo gde su pronađene, da divljina mesta, nepristupačnost humke i neprikladna okolina nemo svedoče o svireposti komunista, ili kosti-mošti proneti po svim srpskim zemljama pa im onda dati da se skrase u najvećoj bogomolji na Balkanu, gde bi v takom sluchae pohrlili ne samo oni kojima su na srcu Isus i Sveti Sava nego i svi kojima je puna pipa partizanskog zuluma: milodare bi ostavljali svi kojima pripadne muka od reči ‘republika’, ali vratimo se još jednom pokojnicima koji svojim imenima i crtama lica (ukoliko se vajaru posrećilo da ih ovekoveči) prkose istini, pravdi i pravednoj osveti. Svojim s jedne strane drskim, s druge strane prituljenim, a opet tako istrajnim i zašto ne reći bezočnim prisustvom kaljaju levičari (koji nisu svi mislim ni Srbi) odaje parlamenta i dekoncentrišu malobrojne sinove SPO-a. U polutami skupštinskih laguma, možda i prekriveni belim čaršavima šivenim za bračne krevete, kao klaviri i trosedi u kućama odakle su svi otišli a koje agent za nekretnine tu i tamo pokaže ozbiljnijim mušterijama, kleti titovci šurovali su da se dignu na ustanak protiv novokapitalista, staročetnika i novočetnika, ali su raskrinkani i čeka ih fraj izbacivanje iz čestitog zdanja.
Da, partija koja je htela da obnovi ne zna se šta prolazi sve gore na izborima, njeni izdanci u Skupštini kao Hamlet su koji znade da mu je babajko ubijen, a nikako da se sa krvavorukim amidžom razračuna. Ili je SPO pre kolektivni Don Kihot: juriša na jednu istu vetrenjaču zvanu čas AVNOJ, čas Tito, čas partizanština, čas komunjare; studenti književnosti o Don Kihotovoj fijuknutosti uče kao o „plemenitoj zabludi“, zaista, viteškoj prirodi ne treba puno: neprijatelj i čast neke gospe, e, vukovcima je dušmanin sve što nosijaše satansku petokraku, a gospa za koju oni svaki put do poslednjeg izginu je stvorenje koje ljubi kralja, nosi kamu, gnuša se komunizma i čas pomaže Hitleru čas spasava američke pilote popadale po stogovima sena, krošnjama topola i badnjicama punim komine koja šapuće kao u delima D. Ćosića, budućeg dobitnika Nobelove nagrade (da, zašto SPO ne pošalje Nobelovom komitetu pismo da kandidat nije ništa bolji od figura koje će zahvaljujući budnom oku Pokreta biti ispujdane iz Skupštine?).
&
Kao osoba koja iz prve ruke zna šta je poraz, šta je trajni neuspeh (nije preuranjeno reći: životni), naklonjen sam SPO-u. Koji ima sve manje mesta u Vladi, u upravnim odborima, diplomatiji, RRA i drugde gde je život još uzbudljiv i vredan odlaženja na predosadne partijske sastanke: zašto mu ne pomognem da se obračuna sa još kojim ostatkom mrske partizanštine?
Pa evo.
1. TANJUG – Telegrafska agencija ostala od mrskog Zagorca (ako je uopšte i bio sin Kumrovca i unuk Sutle, ako nije homunkulus nastao u Kominterni i uvećan do homo sapiensa srednjeg rasta) nosi u imenu trag Jugoslavije! SPO ne mrzi Jugoslaviju, daleko bilo, postojala je Kraljevina Jugoslavija, puno mi je srce i dok pišem njeno ime, ali ono „n“ u Tanjugu govori da se radi o novoj Jugoslaviji, onoj rođenoj u porazu četništva kome su kumovali verolomni saveznici. Dakle, u pomanjkanju drugih ideja SPO može bez ikakvih obaveza prema meni (bezmalo sam halalio SNS-u što rabi moje iskon. ideje) zahtevati da Tanjug bude Tansrb, Ansrb, Asrb, Srpa ili ma koja druga skraćenica/kovanica bez natruha gnus. komunizma i republikanstva.
2. JAT – Vidi Tanjug.
3. ZRENJANIN – Neko vreme zvao se Petrovgrad (dragi rukopis na poleđini crnobele fotografije); zahtevati da se to ime vrati i zaštiti, uz nos Mađarima koji bi potegli Vel. Bečkerek, što nije u duhu našeg jezika ni u skladu sa rodoslovom naših cenj. kraljeva.
4. ULICE U FARKAŽDINU – Zovu se Toze Markovića (moja), Sonje Marinković, Zeleno polje (dobro, to bi moglo da ostane), Ive Lole Ribara i Maršala Tita! Ko je tu bio ravnogorac, ko je položio život u borbi za monarhiju a protiv odvratne republike (Maršal nije uopšte ni poginuo)?!
Ima toga još.
Svako od nas kad bi dojavio gde još ima partizanštine, kao izmrvljenog duvana u uglu džepa, ali i poput kamena u bubregu.
Koji je te kao kremen za upaljač te kao onaj što se meće na kupus*.
* St. Kurjačkog koji se vraća iz zrenjaninske bolnice spazi žena J. Tešinog i viče mu preko šora: „Stevo, jesu aperisali mog Jocu?“ – „Jesu, jutros! Izvadili mu dva kamena!“ – „Koliki su?“ – „Jedan je ko za upaljač, drugi ko onaj što se meće na kupus.“ (god. 1962, oko pola četiri)
