Da li opozicija treba da podrži Vučića kada je Kosovo u pitanju, pitanje je koje kruži u delu javnosti Srbije kao lešinar iznad mrtve antilope.
Pokušava se da se utvrdi da li je to „iskrena ponuda“ onoga koji deset i po godina radi na potpunoj razgradnji političkog života u Srbiji i koji je politički život Srba na KiM sveo na plastelinsku masu sa kojom može da radi šta god hoće.
Vučić nije poslao nikakve formalne pozive liderima opozicionih partija (bar ne do danas) nego ih je pozvao preko televizora: kao, evo, ja ću pozvati njih da ih obavestim, a kada su mu ONI u većini rekli da im ne pada na pamet da idu kod njega, on je, opet neformalno, preko Instagram naloga rekao da, eto, ne razumeju šta je to država.
On koji je Srbiju državu izjednačio sa partijom koju vodi, on govori nekome da ne zna šta je država. I zaista, evo, neka nam on najpre kaže, i neka to bude deo plana, i neka to bude prvi put od kada je zaseo na tron, šta je to Srbija, kakva je to država i šta je njegova vizija za tu državu?
Neka nam kaže da li je on predsednik države, Republike Srbije, ili je predsednik nacije koje ima i svuda po regiji, a posebno u velikim i bogatim državama Zapada? Ako je predsednik Srbije, ako je predsednik Republike, njegov status je uređen Ustavom i zakonima, koje je on nebrojeno puta prekršio svojim ponašanjem i izlaženjem iz propisanih okvira. To su dokumentovali stručnjaci koji se bave ustavnim pravom.
U tom Ustavu piše i šta je Srbija, kakva je država i šta je Kosovo. O čemu mi tu imamo onda da pregovaramo i šta to treba neko da podrži? Za državu Srbiju KiM je deo države, jedna od dve autonomne pokrajine i to je to.
O čemu to onda on pregovara sa zapadnom posredničkom petorkom, sa Prištinom? Da se nađe rešenje za normalnizaciju odnosa sa Prištinom? Kakva je to normalizacija? Hajde da je zamislimo, šta Vučić pod njom podrazumeva? Da Srbi ne budu ugroženi, da crkva raspolaže svojom imovinom, ili da Srbija, iz Beograda, suštinski utiče na politiku Kosova? Ili i jedno i drugo? Da Priština ne može da funkcioniše bez Beograda, da se albanskoj zajednici pokaže da ne mogu ništa bez njegove vlasti? Da li se o tome pregovara? Nikada o tome ni reč čuli nismo.
Vučić je došao na vlast obećavajući da će biti kooperativniji od Tadića kada je Kosovo u pitanju i već je u prvoj godini vlasti potpisao Brisleski sporazum i kupio sebi podršku Zapada, koja, evo, traje jedanaestu godinu. Taj Prvi sporazum o normalizaciji dao je Prištini institucionalno prisustvo na celoj teritoriji Kosova, a Srbi koji tamo žive, da bi se to izvelo, uterani su u jedan politički tor sa pričom o potrebi za nacionalnim jedinstvom. Jedan od njih nije tako video stvari, zvao se Oliver Ivanović, sprečen je bio da pobedi na izborima 2013. u jesen, sprečen da učestvuje na ponovljenim izborima u zimu 2014, bio je uhapšen i isporučen Prištini.
Dok je Ivanović bio u pritvoru, tri godine, Vučić je zaokružio svoju dominaciju na Kosovu. Pod zastavom potrebe o nacionalnom jedinstvu.
Sada tu priču prodaje celoj Srbiji. Moramo da budemo jedinstveni… da bismo uradili šta? Šta je on to rekao srpskoj javnosti, oko čega treba da bude jedinstvena osim da se okupi oko njegovog kukanja da mu je teško, da ga pritiskaju raznorazni moćnici i da mu zato treba da ga svi ,i volimo?
Njegov plan je jasan: politička zajednica u Srbiji treba da izgleda kao ona na Kosovu unutar srpske zajednice. Zastraši, pa vladaj, moto je kojim se vodio i nema pokazatelja da bi po tom pitanju moglo da se bilo šta promeni. Zato, nema tu nikakvog zaokreta, nego klasične radikalske prodaje cigle.
To ne znači da opozicija treba da kuka i sve odbija apriori. Opozicja, ako već vlast to ignoriše, treba da se drži zakona, institucija, pravila: pošalji nam poziv za sastanak pa ćemo da ti odgovorimo; pošalji nam dokument o kome treba da debatujemo i odlučujemo u parlamentu, pa ćemo da učestvujemo. Nije Skupština Srbije pričaonica kao u Zadruzi ili Parovima. To je Kuća Zakona. Odluka koja se donese u parlamentu ima svoju formu i obavezuje druge ustanove da je primene.
Nema mesta za praznu priču, za manir, „evo, svima ću odgovoriti“. Pa onda sednica traje 25, a Vučić govori 20 sati, a mi svi kao slušamo šta on to govori. Neka Vlada predloži dokument o kome Skupština treba da raspravlja. Ako toga nema, nema nikakvog smisla diskutovati u Skupštini, onda se sve svodi na puki PR vlasti sa poznatim ciljem: sačuvati Vučića po svaku cenu, objasnit ljudima da nam ni Kosovo ne znači puno ako on ne upravlja Srbijom.
A to ne treba ljudima u Srbiji. Sigurno.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
