Ovo je lepa i veoma precizna dalmatinska reč i nemojte sada da mi se zgražate. Reč je o izvesnoj vrsti muškarca; mi imamo sličnu reč, ali nije „dženderski“ određena, nego je više nekako univerzalna. Reč je, nagađate, o ne baš laskavom opisu nečijeg karaktera. Takvi muškarci, naravno, postoje; ima ih čak mnogo više nego što bi valjalo, ali – šta se može… Štogod „muške i ženske babe-dženderuše“ (kako ih lepo zove moj drug Muharem Bazdulj) o tome mislile, ženske varijacije pizduna opisuju se na druge načine, podjednako politički i „dženderski“ nekorektno, je li, da sad ne ulazimo i u to. Recimo samo da je termin Robija K. iz „Ferala“ – „pederica Sandra“ – podjednako uspela reč.
Ko je pizdun? Čovek koji će vas zajebati i onda bezazleno pogledati u oči i kazati da je on, eto, takav, pizda od čoveka, da nije mogao da odoli i da šta ste od njega očekivali?
Čovek koji će od vas na suštu finoću pozajmiti više stotina evra i nestati bez traga.
Čovek koji će vas – kad otkrijete da vas je cinkao Udbi – nevino pogledati u oči i kazati da je život takav, da nije imao izbora, da – uostalom – nije nastala neka šteta i šta sad sitničarite. Onda će tražiti da mu platite piće, a on će vam zauzvrat ispričati život.
Čovek koji će se u zajedničkoj mladosti okrutno i s visine podsmevati vašim mladalačkim levičarsko-anarhističkim ispadima, da bi pod starost, kad se obogati pljačkanjem udovica i siročadi, počeo sa istim tim ispadima, u Armanijevom odelu i sa kubanskom cigarom u njušci.
Čovek koji će vam hladno objasniti da je zalaganje za „očuvanje Jugoslavije“ samo jevtini izgovor i da ste vi – prema tome – obična budala ako ste poverovali propagandi, dok vam uzimaju pare iz džepa.
Čovek koji će objaviti knjigu bez teksta, uzeti za nju pare i kasnije vas uveravati da je to „konceptualna umetnost“.
Čovek koji će svoju pretencioznu i slaboumnu javnu delatnost zaštititi unapred izjavom da je slaboumna i idiotska, uzimati pare pod tim izvinjenjem i kasnije vam objašnjavati da vi ne razumete „kemp“ i „art“, a i bili ste upozoreni i šta sad hoćete; sve to gledajući vas drsko u oči, jer ste očigledno budala.
Čovek koji vam u lice govori da se promenio, kao sv. Pavle onomad na putu za Damask, pa je sada preporođen (born again, kažu Amerikanci posprdno); i tako nekoliko puta – od stranke do stranke – a sve gledajući vas u oči.
Čovek – ovoga puta žena; dakle ne „pizdun“, nego „pederica“ – koja će hladno na televiziji objašnjavati da čuvenog kuvara Stevu Karapandžu nisu iz Hrvatske najurili kao Srbina, već da je otišao zbog „vremena nesklonog pojedincu“.
Naravno da čovek u takvim razgovorima s pizdunima pada u normalno iskušenje da pizdunu zavali vruću šamarčinu, ako ne i nešto jače, jer tu razgovora više nema; Bog mi je svedok da sam tom iskušenju odoleo mnogo puta, blag i krotak kakav sam, sve sledeći Hristovu nauku. Sve i ako biste mu zalepili tu vruću šamarčinu, nemojte misliti da bi vam uzvratio i da bi došlo do tuče; ne – zato što je pizdun.
Jedan od boljih primeraka pizduna u književnosti – a ima ih mnogo – ipak je onaj dr Denika iz Helerove Kvake 22. Kao vojni lekar bombarderske eskadrile on sistematski odbija da avijatičare-saborce oslobodi borbenih letova iako su em traumatizovani, em im stalno podižu broj letova pred otpuštanje kući, iako su prebacili normu više puta. Dobri doktor sasluša avijatičara, a onda mu kaže, otprilike: šta ti misliš, da je tebi teško? A kako je tek meni? I tako dalje: taman ga je krenula privatna praksa, a onda ga mobilisalo; radi mu taksimetar, toliko je svakoga dana na gubitku jer mu ne radi privatna praksa; a oni zakeraju da im je teško samo zato što rizikuju glavu svakoga dana i ginu kao muve! Ako vas zanima kako je doktor završio, uzmite i pročitajte Kvaku 22: to je štivo inače veoma poučno na razne načine. Osim tog doktora, tamo ima gomila pizduna.
Osvrnete li se oko sebe, videćete više pizduna nego što ste mislili da ih ima. Jedan će vam reći da sila Boga ne moli; drugi da pokornu glavu sablja ne seče; treći da je „vreme nesklono pojedincu“ koji se buni zbog diskriminacije, šovinizma, korupcije i bestidne vlasti; itd. Zajednička crta im je svima ta što će vas tom prilikom bezazleno gledati u oči kao da izlažu sopstvenu ranjivost i kao da očekuju od vas ljudsko razumevanje. Ako se kojim slučajem upustite u polemiku ili objašnjavanje – što ne preporučujem, jer nema svrhe – gledaće vas kao da ste budala dostojna njihovog sažaljenja koje dobiti nećete, jer ste budala.
