Petnaesti mart: Ništa više nije isto

To se ne može reći drugačije: Sutra se već dogodilo.

Sutra će, samo naizgled, biti dan isti kao i bilo koji dan do sada. Ali to će samo tako izgledati jer sutra će osvanuti dan kakav do sada nije svitao. U nedelju 16. marta samodržac će se probuditi – ako uopšte bude spavao – sveden na sopstvenu meru. A to nije mnogo.

Ljudi će se vratiti svojim kućama, studenti svojim blokiranim fakultetima, režimska propaganda nastaviće po svome, polusvet će u onom parkiću nastaviti da glumi studente (možda i neće, a nije ni važno), predsednik će nastaviti da laže, a studenti i građani nastaviće da pešače Srbijom, da pumpaju i krnje njegovu vlast. U redu. I šta se promenilo?

Sve se promenilo

Pa, promenilo se to što su građani Srbije videli Beograd danas. Čitavog dana je i Vučić, na svoj užas, gledao stotine hiljada građana ove zemlje koji se nisu okupili zbog ljubavi prema njemu (naprotiv).

Videli su Beograd u suboti policajci, videli su ga vojnici. Videli su Beograd članovi Srpske napredne stranke. Video ga je i Ivica Dačić. (I Branko Ružić ga je video.) Svi smo mi videli i svi oni su videli ono što se ne može ignorisati – stotine hiljada ljudi koji će svuda, na svakom mestu, da pružaju otpor režimu – iako će se režim praviti da se nije dogodilo ništa.

S jedne strane, dakle, sada imamo čoveka koji nije u stanju da popuni dom kulture u omanjem srpskom gradu, a da autobusima „spontano“ ne dovede ljude koji će da ga slušaju i, dabome, vole; s druge stotine hiljada ljudi koji o svom trošku i svojim nogama dolaze da ga ne vole.

S jedne strane imamo čoveka koji besomučno preti potpuno mirnim građanima i najavljuje apokalipsu, potom organizuje kilavu (i sramnu, usred komemorativne tišine) provokaciju na kraju dana, izvede žandarmeriju i – ništa; s druge imamo ljude koji ne prihvataju nasilje.

S jedne strane imamo čoveka čije laži više ne prolaze (jer su toliko sirove), kao ono s policajcem u civilu ispred RTS-a za kojeg je tvrdio da su ga bokserom povredili „neki“, iako ga je nokautirao teško oklopljeni kolega; s druge neki pristojan svet koji deluje vrlo odlučno.

S jedne strane polusvet u parku ispred dvora (plaćen da štiti vrhovno biće); s druge građane.

S jedne strane imamo partijsku mašineriju koja se, sva je prilika, raspada – misli li neko da se posle nekoliko talasa hapšenja nižih partijskih ešalona iko među njima oseća bezbednim (raskinut je, dakle, ugovor između partijaca i vođe: mi radimo šta hoćemo, ti nas ne diraš i štitiš nas, a mi te bezrezervno podržavamo); s druge ljude željne pravde.

Najveća dilema bila je hoće li režim imati snage da nasiljem odgovori na skup u Beogradu. Nije se usudio. Bilo je kilavo. Studenti su odmah prekinuli skup i zavalili mu šamarčinu, onako usput.

Druga velika dilema je hoće li režim imati snage za osvetu – ukoliko protesti utihnu?

Sada je zaista teško poverovati u to. Najpre, protesti neće da utihnu, a sada je i prilično izvesno da režim nema snage za ozbiljnu represiju. Možda će, u očajanju, morati da proba, a kakav će biti odaziv policije i (khm…) videće kada bude pokušao.