Godinama nagovaram mog dobrog znanca, redovnog profesora na katedri za sportsku antropologiju i patologiju na Univerzitetu u Karborou (UC) gospodina Kristofera Hubličku, da za jugoslovensku publiku napiše esej o sportu; pristao je jedino na intervju izgovarajući se da on iz Amerike ne zna koji bi deo njegovog opusa mogao zanimati ovdašnju publiku.
VREME: Profesore Hublička, znam da ste i po službenoj dužnosti a i kao vrstan poznavalac vaterpola pratili evropsko prvenstvo…
HUBLIČKA: Gledao sam sve utakmice, žao mi je što nisam mogao da odem na finalni meč, znate, jedno je televizija, drugo je kad i sami možete da dobijete udarac tupim predmetom…
VREME: Jeste li iznenađeni rezultatom, odnosno preokretom koji je plava četa napravila…
HUBLIČKA: Ne, fenomen srpskog vaterpola, ali i drugih kolektivnih sportova u žiži je mojih istraživanja, u pojedinačnim sportovima Srbi nemaju toliko uspeha jer su…
VREME: … jer su Srbi saboran narod!
HUBLIČKA: A, čitali ste moj esej „Sabornost i sport“!
VREME: Naravno da sam čitao. I čudio se kako je vaš rad kod nas malo poznat, da su vas otkrili pre deset godina, bili biste ovde svako malo kao prijatelj Srbije…
HUBLIČKA: Znate, ja se pomalo i šalim, ali ono da su Srbi nebeski narod ispoljava se kao činjenica u domenu sporta: zašto u košarci i odbojci Srbi osvajaju zlatne medalje, a u fudbalu ne mogu da pobede takoreći nikog? Zato što su okrenuti visini, nebesima…
VREME: A šta ćemo sa vaterpolom?
HUBLIČKA: Budući narod najstariji, Srbi su familiar sa vodom kao sredinom u kojoj je začet život, to je ambijent koji pogoduje razviću plodu u majčinoj utrobi, zar ne?
VREME: Kao da ne, ali gde je u vašoj nomenklaturi rukomet?
HUBLIČKA: Znam da i tu niste bilo ko, ali rukomet nije sasvim prizeman sport, u rukometu se lopta, kao i u košarci, samo udara po podlozi kao po nečemu nižerazrednom, lopta je u vazduhu ili u rukama igrača pedeset četiri sekunde, samo šest sekundi je u dodiru sa parketom, jeste li to znali?
VREME: Bilo je baš pitanje u „Milioneru“, inače ne znam da li bih pogodio… Zamolio bih vas da kažete nešto o navijaštvu kao kulturnoj pojavi…
HUBLIČKA: U svakom takmičenju ima nečeg duboko nesportskog, u svakom dvoboju ima nečeg izrazito neviteškog. Šta hoću da kažem: iako se gleda da takmičari imaju iste uslove, oni ih u stvarima suštinskim nikada nemaju, u svakoj sportskoj borbi nalazim sve više elemenata neravnopravnosti, dominacije, oholosti, pa i rasizma ako hoćete…
VREME: Udaljili smo se od fenomena navijanja…
HUBLIČKA: Nismo, ne bojte se. Navijaštvo je nusprodukt, ali i preduslov komercijalnog i vrhunskog sporta. Ono je poprište asimetrije, barem koliko i sam sport. Kao što rekoh, među samim takmičarima nikad nema simetrije (kad bi je bilo, imali bismo aporiju, borba bi bila nemoguća, takozvano nadmetanje i počiva na nejednakosti, na nejednakosti po defaultu!), e, u Mariboru nije bilo ni prividne jednakosti koja bi rezultirala međusobnim okršajem navijača, Hrvatima je ostao sukob sa policijom, Srbima samostalan nastavak navijanja u Beogradu…
VREME: Znate, znači, za nemile događaje ovde, napadnuta je zgrada hrvatske ambasade, skinuta je šahovnica i podignuta srpska trobojka…
HUBLIČKA: Kao manje-više trajna grupa koja parazitira na sportskim događajima, navijači su sebi pribavili tapiju na nasilje i posle poraza i posle trijumfa. Možemo reći „čemu i sport ako vodi nečem ovakvom“, sport je, međutim, taj koji je sprečio neposredne sukobe. Na delu imate silu, ali silu koja se ispoljava u ravni simbola, slike, arhetipa: grupica hrvatskih navijača napravi impozantan transparent „Jebaćemo vam majku četničku“, ne precizira se ko su četnici, sami vaterpolisti, srpska ekspedicija ili srpski narod koji je sav stao pod jednu šajkaču i pripasao jednu kamu. Utakmica se završi, Srbi u Beogradu krenu da slave, a jedna grupa, ne budi lenja, odveze se do hrvatske ambasade da odgovori na transparent koji je videla na Evroviziji.
VREME: Ne bi li onda bilo bolje da su i srpski navijači imali odgovarajuć transparent, bi li se u tom slučaju sve završilo u Mariboru?
HUBLIČKA: Teško je reći, Srbi su tradicijom usmen narod, više usmen nego pismen, Hrvati su, vidite, i opsovali pisanom rečju, svaka ptica peva svojim glasom, ali je sport ispao spona među narodima: razmenjene su tolike poruke a da nije proliveno više od dva-tri deci krvi!
VREME: Hoćete reći da je primenjena vudu tehnika i da smo zgradi hrvatske ambasade učinili ono što bismo učinili stanovništvu, samo da smo bili u prilici?
HUBLIČKA: Upravo tako. Ukoliko ste vlastiti život više upropastili, utoliko ćete se većim kamenom baciti na zgradu konzulata, razumete? Ljudi koji imaju iole uspeha u onome čime se bave (a to su kod vas braća Karić, profesor Koštunica koga su takoreći jednoglasno opet izabrali za predsednika partije, pa premijer Živković koji se upravo preselio u suburbs), ti i ini uspešni, cenjeni žitelji polisa neće poći da polupaju prozore na hrvatskoj ambasadi. Navijači su, kao uostalom i rodoljubi, da, ovo bih mogao isto da iskoristim, utoliko vatreniji ukoliko u ličnom životu imaju manje uspeha…
VREME: Jedno pitanje za kraj: kako ste odabrali baš sport za predmet svog naučnog rada?
HUBLIČKA: Reći ću vam ono što svakog septembra kažem studentima prve godine, pitam ih čemu antropologija sporta, pa im sam odgovorim: da bi i ljudi poput mene imali o čemu da predaju i od čega da žive.
