Od prvog januara više se ni u jednoj kasarni neće zaoriti „sit-no!“, „još mesec dana pa civilna rana“, jer će u vojsci biti samo omladinci koji to zaista od sveg srca žele, njima će biti žao kad im bude poslato civilno odelo doklen je sa mnom bilo obratno: nije mi se išlo u JNA, ali sam se 10. IV 1979. predao dežurnom oficiru i u Požarevcu umalo ne rekoh odležao godinu dana*. Za koje sam vreme naučio šta, da rasklopim i sklopim otvarač puške M-48, od Franca Mlinara naučio sam da sipam vino u čaj (što preporučujem i čitaocima: mnogo je bolje od ruma, meda ili mleka) i upoznao sam se Strujom.
Ali, ako sam propustio civilno služenje vojnog roka i slobodu da u kasarnu nikad i ne privirim, imam lepu priliku da dočekam nove tablice za auto, premda su ove koje sad imam očuvanije i novije od samog vozila. Država želi da u novo leto uđemo sa novim tablicama. Jednu sam garnituru morao da kupim pre petnaestak godina, tablica sa petokrakom beše svečano ustupala mesto tablici sa zastavom, sad više ni ta sa barjakom nije dobra, jer je BG još uvek latinicom, te svakim pređenim kilometrom gazim Ustav. Za 40 evra i nekoliko sati dangube dobiću nove tablice gde će ime otadžbine biti napisano latinicom, SRB, da bi ga u EU svi osim Bugara prepoznavali bez muke – ali će skraćenice imena gradova bogme biti ćirilične, idemo u Evropu sa svojim identitetom, kao što nas je predsednik naučio i kao što je on sa svojim identitetom tj. Jeremićem otišao u BiH da ispolji nevericu u punoletnost tamošnjeg biračkog tela ostavivši mu očinski amanet da glasa za Mileta koji najbolje vodi RS.
Da se vratim ja onome od čega se živi tj. tablicama.
Obavezati vozača da na autu nosi upadljiv žig svog porekla opasno je za vozača i za samo vozilo, a nije ni od kakve posebne koristi policiji niti carini
Da mi na kolima nije pisalo BG i SRB nego da sam imao tablu kakvu imaju drugovi iz BiH, nepoznati domoljubi u Platu, nadomak Dubrovnika, ne bi mi skinuli i demolirali tablice, ne bi mi tamo svaki drugi vozač pokazivao srednji prst i ne bi se kad me besno pretekne osvrtao iskežen ka meni vrludajući po cesti ispod koje su gorki kamenjar i morska plavet kakvu mi zaista nemamo, nego bih ja u okviru svojih mogućnosti pomogao hrvatskome turizmu, povećao bih broj noćenja i štaviše pridoneo vanpansionskoj potrošnji.
Nije tačno ni da na vozilu mora pisati ime države u kojoj vlasnik živi i vozi
E, sad ste prekardašili, građanine Ž., ponekad zaista po službenoj dužnosti ukažete na neku nepravilnost ili nepravdu u društvu, ali sad baš zabrazdiste, pa zar niste videli oznake D, F, A, Dojčland, Francuska, Austrija, to mo-ra da bude!
Ali, zašto pod milim bogom mora?!
Jedino policija i carina smeju pitati odakle ko dolazi (već kad me pitaju kud idem i kojim dobrom dođe mi da ne odgovorim: idem za svojim svrhama, ne trgujem opijatima, oružjem, ne simpatišem i ne upražnjavam terorizam, vsjo!), a njima vozač pokazuje dokument u kojem sve piše.
Tablice bi stoga mogle biti i bez imena grada i bez imena države.
Mogle bi mene što se tiče da budu kao bar-kod u samoposluzi, pa šta su one drugo nego bar-kod čije paralelne linije može u neki razuman podatak da prepeva jedino ovlašćeno lice, a to je zna se ko! Jer, kad je meni lično potreban broj mojih tablica? Samo kad hoću da platim parking mobilnim telefonom! Dobro, potreban je kad oštrovidi, dobropamteć i odrešit građanin hoće policiji da izdiktira sve podatke o nekome ko je izlazeći sa parkinga spljoštio vrata i odrao farbu nekome kao što je meni nepoznati počinilac po svoj prilici belim džipom, jer visoko su i bele su gnusne oderotine i limoderine, učinio na parkingu kod hotela „Jugoslavija“, ali i sve to dalo bi se prevladati. Umesto SMS poruke slao bih fotografiju svog bar-koda i parking bi bio plaćen. Kao predusretljivi očevidac morao bih da utubim* marku kola, da im procenim godište, da upamtim naravno boju, jesu li gume zimske, da opišem što tačnije počinioca koji će kad se bude hvala bogu izvukao doći da me nauči pameti.
Kad dakle izuzmemo te dve situacije, parkiranje i doušništvo, ni sami brojevi a kamo li ime grada države nisu mi uopšte potrebni. Možda neko u Bolonji ima isti registarski broj kao ja, pa opet, u slučaju kakve god neprilike, daleko bila, brzo bi karabinjeri i naša žandarmerija razlučili ko je ko i čiji je koji auto, makar mi ne imali nalepnice I i SRB!
Da. Protivim se naturanju fiskalnih kasa prodavcima na pijaci, jer su tako dovedeni u neravnopravan položaj sa taksistima i advokatima koji kasu izvrdaše
Advokati su strahovali da bi tom spravom – koja jeste izdatak, davež i domaći izdajnik – ugrozili privatnost klijenata. Nisam, priznajem, to baš najbolje razumeo, račun iz fiskalne kase mogao bi baciti neželjeno svetlo na kakvu privatizaciju, fiskalni račun iz taksija mogao bi odati neopreznog preljubnika ili razbojnika koji se taksijem elegantno udaljio sa lica mesta, ali zar prodavci na pijaci ne znaju o našoj intimi i mnogo više?
*Nemačka je naknadno tj. donedavno plaćala logorašima i njihovim prav. naslednicima za prisilni višegodišnji rad, hoće li Srbija obeštetiti nas koji smo usled navike i predrasuda ondašnjeg drž. vrha proćerdali četiri godišnja doba?
**utubiti je isto što i utuviti; kao Babilon i Vavilon, barbarin i varvarin, berberin i ververin…
