Da li zbog (polu)spojenih praznika ili zarad trenutne indisponiranosti, tek, kolateralni ministar kulture Dragan Kojadinović uspeo je po prvi put da sastavi možda i celu heftu dana bez da izvali nešto ili epohalno antiinteligentno ili epohalno sramno, ili pak oboje. Kanda je ovo neočekivano i blagorodno zatišje iz jedne od za sada najproduktivnijih Fabrika Bizarnosti unutar Koštuničine vlade – uz dužan respekt Jočiću, Stojkoviću, Čolićevoj i ostalim DSS-podvižnicima koji gledaju da ne gube korak s našim živopisnim kultur-pekarom – inspirisalo Kojadinovićevog stranačkog kolegu Bojana Dimitrijevića, metodom slučajnog uzorka izabranog ministra trgovine i turizma, da pripomogne u nevolji i tako očuva neokrnjenom slavu SPO-ministara kao kvalitetnih proizvođača smehotresnih izjava i inicijativa.
Ministarstvo kojem se na čelu zatekao građanin Dimitrijević zapretilo je, naime, ovih dana građanima i građankama Srbije pokretanjem vaskolike višemesečne medijske kampanje „Kupujmo domaće“, kojom bi potrošači imali biti suftilno naterani da vode računa o etničko-teritorijalnom poreklu robe, a ne o takvim trivijalnostima kakve su njen kvalitet i cena, o čemu su do sada – vođeni prizemnim i sebičnim materijalističko-hedonističkim motivima – najviše vodili računa, a što je – vidi đavla! – doprinelo impresivnom spoljnotrgovinskom deficitu naše osirotele Otadžbine. Ako se stvar dobro „primi“, oni koji ne poslušaju vapaj iz Dimitrijevićevog Ministarstva verovatno će po samoposlugama biti praćeni prekorno-pretećim pogledima, kao kupci „slovenačke robe“ tamo negde 1988-1989.
Ovaj turobni, dezorijentisani pokušaj Ministarstva da stvori privid kako, zaboga, nešto radi, novi je dokaz u prilog antropološkom pesimizmu: ljudi – barem neki – naprosto neće pa neće, upravo radosno i demonstrativno odbijaju da išta nauče iz prethodnih grešaka i gluposti, što svojih, što tuđih. Istorija političkih nastranosti i (anti)ekonomskog diletantizma prekrcana je ovako trećerazrednim primerima, hajmo reći, „protekcionizma svesti“, i svi su uvek neslavno propadali – osim, dakako, onda kada Građaninu i Kupcu zapravo i nije preostalo ništa drugo nego da „kupuje domaće“ jer drugog nije ni bilo ili je bilo nerazumno skupo. Otuda dandanji ovakve muzejske ideje – koje, bajdvej, ni kao „mlade“ nisu bile baš pametne – mogu pasti na pamet samo ili radikalno nekompetentnim ili virusom žestokog desnila zaraženim ekipama na vlasti, tamo negde po obodima civilizovanog sveta. Tako je, recimo, u Hrvatskoj iz vremena najtvrđeg i najtupavijeg tuđmanizma sredinom devedesetih pokrenuta pompezna akcija „Kupujmo hrvatsko“, kojom su operetski Generalisimus i tragikomični pajaci oko njega neko vreme morili i davili sve živo, sve dok kampanja nije pompezno propala i ugasila se u vlastitoj beznadežnosti: narod je, brate mili, beslovesno kupovao (neretko šopingujući preko grane, u velikim slovenačkim, austrijskim, italijanskim i mađarskim hipermarketima) ono što može i ono što mu treba, ne pitajući robu za poreklo. Sada se, međutim, Dimitrijević (v. „Novosti“ od 4. 5. 2004) poziva, između ostalog, upravo na (virtuelni) Svetao Hrvatski Primer kao na svoje nadahnuće?! U današnjoj Hrvatskoj, međutim, ovakav infantilni protekcionizam više nikome ozbiljnom ne pada na pamet: opredelivši se istinski za evrointegracije, Hrvatska – bilo pod levicom ili desnicom – usvaja princip ravnopravne konkurencije, a ne jalovo apelovanje na fudbalske atavizme građana zatečenih u prodavnicama. O onih deset mahom „tranzicionih“ zemalja što prošle nedelje postadoše članice Evropske unije da i ne govorimo: da su se bavile inferiornim cirkusijadama tipa „kupujte estonsko, bre“ ili „pazarite poljsko, aman zaman“ umesto što su radile nešto pametno na povećanju realne konkurentnosti vlastite robe i usluga, ove bi zemlje danas bile mnogo bliže konfederaciji sa Lukašenkovom Belorusijom nego članstvu u Eurolendu.
E, sad, ministar Dimitrijević nije tako naivan da ne oseća da mu izjava smrducka po otužnom sovjetoidnom etatizmu, pa pokušava da se izvadi ovom domislicom: „Mi ne možemo, naravno, ni na koji način da nateramo ljude da kupuju domaće proizvode, osim javnom reklamnom kampanjom i pod pretpostavkom da je reč o proizvodima koji mogu da se kupuju ukoliko svojim kvalitetom i cenom to zaslužuju“. Avaj, upravo narečena „pretpostavka“ razotkriva svu apsurdnost i neizlečivu šupljinu cele ove politikantske lezi-lebu-da-te-jedem ideje, jer baš proizvodima koji „svojim kvalitetom i cenom“ ostvaruju dobru prođu nikakve parapatriotske kampanje nisu potrebne, a onima drugima nikakve kampanje ne mogu da pomognu, pa sve da je Dimitrijević još toliki! Uz rizik da budem optužen za EPP, navešću neke primere iz moje i Vaše shopping-svakodnevice: zašto je, recimo, domaći Next gotovo potisnuo sa domaćeg tržišta i Fructal i sve druge, dok će svako ko zna nešto o pivu radije kupiti Zlatorog iz Laškog – o nekim nemačkim, holandskim ili češkim markama da i ne govorim – od bilo kojeg domaćeg pivolikog bućkuriša, od kojeg sutradan glava hoće da otpadne s ramena? Ili, ko će mene da ubedi da iz „patriotskih razloga“ kupujem srbijanske vinskosirćetne kiseliše, kad Srbija kao podneblje i klimatska zona naprosto nije pogodna za istinski dobro crno vino?! Na drugoj strani, zašto bih kupovao Alpsko mleko kad (mi) je subotičko jednako dobro, a jeftinije? Dragi moji, čovek u samoposluzi nema nacionalnost (ni državljanstvo), čak ni kada je izvan nje vatreni nacionalista!
Bilo kako bilo, s Dimitrijevićem zabavi nema kraja. Tako on u nastavku svog expozea u „Novostima“ filozofira ovako: „Kada smo analizirali sto najprodavanijih domaćih proizvoda, videli smo da imamo šta da ponudimo i na međunarodnom nivou, naročito iz oblasti agroindustrije i proizvodnje hrane“. Super, svi uzdižu ruke i veseli su, samo, imam jedno pitanjce: zar nisu ti „domaći proizvodi“ dostojni izvoza zapravo „strani proizvodi“ za one kojima bismo ih izvezli? I šta ćemo onda ako i oni, poneseni primerom lucidnog srpskog Ministra, pokrenu neke svoje „kupujmo domaće“ akcije? Uh, pogolem problem, filozofski takoreći, Kojadine, Čiče ti, imaš li ti kakvu ideju kako da se vadimo iz ovoga?!
