I tako, dakle, ispade da – predizbornom sloganu uprkos – Voždovac većinski ne želi Šengen Beli (o Munze Konza tek ne bih ni da zucnem), pošto je Bele Šengenonosce iz Demokratske stranke i okoline za prsa pobedio Toma Nikolić… Ili ipak neće biti da je tako? Naravno da neće biti: na lokalnim izborima, naročito ove „vanredne“ sorte, glasa se što o lokalnim temama, što protivu aktuelne „velike“ vlasti, koja god ona bila…
Kako god okreneš, nekako je ispalo da Beli Šengen nije predizborni adut. Je li to tačno? Zapravo, da; zapravo, ne. Prvo, Belom Šengenu nije mesto na opštinskim izborima; drugo, on je i dalje golub na grani mada je, što jes’ jes’, ta grana počela jako da se savija, još malo i moći ćemo da je dohvatimo. Osim, naravno, ako tako ne bude. Na primer, ako se Jeremić Vuk ne zainati da svakom kosovskom Albancu koji poželi da vidi sveta ne udeli bar po jedan primerak biometrijskog pasoša njemu (mislim, Albancu) tako intimno drage Republike Srbije. Doduše, da se V. J. pita, želja druge strane ne bi bila neophodna: podelio bi on to njima, hteli ne hteli. Takav je čovek, voli da daje, za sebe ne traži ništa (osim malo mesta u istoriji).
Šalu na stranu. Ovi su izgleda rešili da nas ostave bez viza, i stvar je izgleda sada, po prvi put, krajnje ozbiljna. A ako vize zaista padnu, sa njima će pasti cela jedna već takoreći drevna Tvrđava, ceo jedan precizno kodifikovani način života kakav životarimo već dvadesetak godina, a u međuvremenu su odrasli neki naraštaji koji su samo načuli da se možda može živeti i nekako drugačije, mada im je dosta teško da poveruju u to. A kako, bre, i da poveruješ u nešto što nikada nisi video, osetio, spoznao?!
Zapravo se ispostavlja da je „beli Šengen“ još jedan simbolički lakmus koji nam pomaže da se snađemo na, hm, hajde da kažemo, simboličkoj mapi vrednosti. Šta to znači? Odnos prema „belom Šengenu“ u javnom je diskursu presudno određen „ideološkom“ pozicijom onoga-ko-govori. Ako se, s jedne strane, „proevropska vlast“ diči navodnom razšengenizacijom od Nove godine (ili tako nešto), onda pak ono što se kod nas – u nedostatku grubljeg, ali poštenijeg termina – naziva „patriotskom desnicom“ na razne načine pokušava da minimizuje značaj ukidanja viza jer da, bože moj, niko normalan ionako nema para da putuje, a obaška što ionako nema šta da se vidi Tamo Napolju… Naravno da karikiram, ali ne mnogo. Naime, cela ideja oko ironizacije i bagatelizacije „belog Šengena“ (pogledati, na primer, trust mudraca sa sajta NSPM-a) u tome je da se on prikaže kao nekakvo dokono, snobovsko luksuziranje, nešto što je apsolutno drugorazredno u poređenju s Temeljnim Pitanjima Države i Nacije. A u ta temeljna pitanja, eto, spada to da li će neko u Svazilendu ili Čadu priznati da Đakovica u poslednje vreme nekako i nije baš izrazito u Srbiji, odnosno da, ako jeste, onda to izražava na dosta čudan način, a u ta temeljna pitanja ne spada to da stanovnik Srbije, ergo jedne evropske zemlje, može normalno da se kreće po matičnom mu kontinentu (i kulturno-duhovnom prostoru, je li), kao bilo ko drugi. Čisto pitanje prioriteta, to vam je odgonetka ovog bizarnog disputa. Ali, zašto bizarnog? Zato što nas tera da se opredeljujemo između nečega nepostojećeg („nacionalni interes“ shvaćen na onaj način koji je doživeo brodolom od kojeg se nikada neće oporaviti) i nečega stvarnog (konkretan životni interes konkretnih ljudi koji poseduju pasoše konkretne zemlje).
Da li to znači da je argument „nemanja para“ nevažeći? Naravno da nije, ako ste bukvalni. Razume se da pad Šengena ne znači da će sedam-osam miliona Srbalja odmah da pohita do Ajfelove kule, da vidi jesu li je Francuzi dobro održavali u njihovom odsustvu. Ma jok, bre: većina će čučati kod kuće, tek se premišljajući da li da napokon, po prvi put u životu izvadi taj… kako se ono zove… pasoš, jer izgleda da i to može nečemu da posluži; poneko od najdešperatnije sirotinje će se muvati po raznim zemljama u blizini tražeći kakav-takav posao na crno, oni koji pretenduju na to da su srednji sloj trknuće možda do Beča ili Rima na koji dan u nekom low-cost aranžmanu, i to je sve, bar za početak, za većinu sveže otpuštenih sa šengen–dijete. Naizgled, sve to baš i ne deluje spektakularno: zar se toliko prašine diže oko par zjakavih muvanja po rimskim ruševinama u organizaciji Sindikata Prosvetnih Radnika iz Srednjeg Milanovca!?
Tako je to, rekoh, ako smo bukvalni. Samo – zašto da budemo bukvalni? Skidanje šengenskih okova je mnogo više od toga što će moći brzo i lako da se vidi: ono je put ka nekoj vrsti resocijalizacije, „mirne reintegracije“ u matični kontinent. Dalekosežni kulturološki, psihološki, mentalitetski značaj ovoga čina nemoguće je preceniti. Srbija je kao država etapno vraćana u svoje prirodno okruženje nakon 2000, ali što je važilo za državu kao takvu, nije važilo i za njene građane kao pojedince i pojedinke: oni su preventivno zadržani u karantinu, dok se vidi šta da se radi s njima. E, to premišljanje trajalo je neoprostivo dugih devet godina, u čemu je sigurno bilo i izvesnog krutog, možda i bahatog evrobirokratizma, ali, dragi moji, glavnina odgovornosti ipak je na Visokim Beogradskim Adresama, i tu nije sasvim nedužan niko ko je bio na vlasti nakon The 5. Oktobra. Ali, kako god, bilo pa prošlo (da li je?). Ono što je sada važno jeste da se to već jednom završi, a ono što sledi nema ama baš ni jednu štetnu nusposledicu ni za koga: čak i da nikada ne mrdnete iz svoje jazbine, od oslobađanja građana Srbije viznog košmara ne možete imati štete… Osim, dakako, ako ste iz sekte šengen–bagatelizatora; he-he, u tom slučaju, vaša sekiracija je dodatni element sveopšteg užitka!
