„Ej, prestale da izlaze ‘Dnevne novine’“! „Ma šta kažeš?! Zar baš sve?! Je l’ opet rikn’o Matroz?“ „Ma jok bre, Dnevne novine, one Strujine, znaš?“ „‘Ajde!? Pa je l’ to već bilo počelo da izlazi!?“
Ovaj izmišljeni, a opet tako stvaran i moguć dijalog možda najslikovitije opisuje i objašnjava suštinu brzometnog prolaska Dnevnih novina kroz naše živote: dvadeset i sedam brojeva kao dvadeset i sedam papirnatih fišeka Skoro Ničega koji su neprimetno prozujali kroz pretovarene kioske, i onda odjednom – post mortem nirvana, praćena dozlaboga nategnutim opravdanjem/objašnjenjem za-po-kući kako se DN gase ne samo zato što „nisu pronašle svoje mesto na tržištu“ nego i zbog, jelte, raznovrsnih „pritisaka“, iz čega valjda proizlazi da bi, da „pritisaka“ nije bilo, ova Strujina firma naprosto procvetala, ali eto („dosmanlijski“?) dušmani ne dadoše. To je jeftina koještarija: poznato je da novine od „pritisaka“ samo rastu, pod uslovom da ovi ne pređu određenu meru. Tržišno-koncepcijski problem DN–a i sličnih publikacija pre leži u vapijućem nedostatku bilo kakvih „pritisaka“ osim onog implicitnog a jedino kobnog, onog koji vrše nesuđeni čitaoci svojom više nego razumljivom odlučnošću da ne daju Nešto za Ništa, tj. u konkretnom slučaju petnaest dinara (svako)dnevno za novine koje se uporno, svih dvadeset i sedam puta, sastoje od po jednog jedinog članka! To je, naime, tragično malo za jedan list, čak i kad je potpisnik tog jedinog teksta Bogdan Tirnanić (šta, pak, njega privlači ovakvim kombinacijama ostaće mi zauvek misteriozno; veoma poštujem šmekersku sklonost koenovskim „lepim gubitnicima“, ali oni svim svinjskim mastima premazani „ex-Politika“ tipovi su samo gubitnici).
Naravski, nekakve novine se stalno pojavljuju na tržištu i stalno sa njega nestaju; neke se čak ponekad i povampire, da se prozombišu još jedan krug. Dakle, privremena ili trajna propast Dnevnih novina za mene nije nikakav razlog za radost – NIKADA se ne radujem nestanku nekih novina, hleba novinarskog! – niti bi to, samo po sebi, bilo tema dostojna razmatranja. No, kometoidno brz odlazak DN–a u Carstvo Zasluženog Zaborava deo je jednog šireg sindroma nemogućnosti zasnivanja mreže „opozicione“ štampe na onaj način na koji to njeni tvorci – još uvek tako samoofirajuće nadrndani i besni što im je 5. oktobra po kancelarijama ostao sav onaj nedopijeni viski – „osvetnički“ zamišljaju. Otkud to, zar su baš svi u Srbiji presrećni zbog „dosmanlijske“ vlasti i činjenice da se Nebeska Srbija srozala pravo u ralje strašnog N.S. Poretka? Ma, taman posla: Srbija je još prepuna likova koji čeznu za Starim Lošim Vremenima. Problem je samo u tome što takvi neće da čitaju Dnevne, Jutarnje ili neke njima slične (para)novine: veći deo zato što sa čitanjem inače slabo stoji – slova je, naime, mnogo, čak tridesetak, i sva su različita: od tog šarenila hoće da zaboli glava – a manji, ama važniji deo zato što štampa ustrojena po uštrojavajućim pravilima Starog Srpskog Poretka i nije namenjena čitanju: ona je samo sektaški „omen“, znak raspoznavanja, „pripadnosti“ (a to je danas malo skupo na prazan stomak). Kao što su, nekih davnih godina, svi pravi, ozbiljni i klasno svesni Članovi Partije bili službeno pretplaćeni na Borbu i Komunist, a čitali Politiku, koja je bila makar formalno zadržala nešto od buržoaskog, grešnog… Tako i ovi današnji Članovi & Simpatizeri: proučavao sam zimus, bez zezanja, jedan mentol-kružok iz komšiluka – redovno su bistrili 24 časa i Blic: ove prve samo zato Da Se Vidi ko su i za koga kucaju njihova junačka srca, a one druge zato da bi ipak, majku mu, znali šta se zaista dešava u zemlji, svetu & kosmosu… E, od takve iznuđeno-demonstrativne lojalnosti, dakako, ne biva pite. Zato su zakonito propali 24 časa i DN, a ni Jutarnje se nešto ne osećaju baš sjajno, čak ni s Progresovim infuzijama. Njihova „ideološki“ potencijalna i (naizgled) prirodna publika, njihova ciljna grupa, zapravo je „tržišno“ takođe neupotrebljiva. Da paradoks bude potpun, najlakše je propao upravo DN, dakle one koje su bile ubedljivo najmanje transparentno „ideologizovane“, ama su svi „znali čije su“: u Jutarnjim novinama pošteni čitalac psihosocijalno Zaostao U Razvoju može bar da dobije svoju dnevnu dozu mudrijanja Dragoša Kalajića, koje idealno odgovara izdžeziranim psihofrekvencijama „žanrovske“ psihopublike: u DN–u, pak, nema čak ni toga. A takvima je neki Tirke savršeno nepotreban u životu. Taj ni poštenu antisrpsku zaveru ne ume da otkrije i vehementno raskrinka. A još i pije skivi, a ne „ruski čaj“, što se, bre, oseća i u pisanju. „Sve su to, moj komšo, imperijalistički lakeji, ovakvi ili onakvi“…
Koren ove sveopšte propasti programatski „antidosmanlijskog“ dnevnog tiska, ipak, širi je od svake novin(ar)ske zanatsko-tržišno-ideološke zapetljancije: radi se o klopci „epohalnog stanja“ srpskog društva, usled kojeg sve što se drčno suprotstavlja (rekonvalescentskom) Duhu Vremena prirodno ili sasvim propada ili biva izgurano na samu marginu, na društveni sims. Kao što politička „opozicija“ – a zapravo: grupice prekaljenih Asistenata Zločina na uslovnoj slobodi – ne shvata šta se to, zapravo, dogodilo onog oktobra, tako to ne shvataju ni njeni nekadašnji opslužitelji, uzinaćeni da ponovo mrču papir: nisu u ovoj priči važni nekakav DOS i „dosmanlije“: jedini njihov nevirtuelni neprijatelj, njihov užasni Tlačitelj, sam je, simbolički rehabilitovani i delatno reafirmisani, „tiranski“ princip medijske dominacije Stvarnosti (koji oni od milja zovu „dosmanlijsko jednoumlje“, jer su bazične činjenice po svojoj prirodi „jednoobrazne“ – kiša ili pada ili ne pada): otuda, ako njihove tiskovine boluju od odsustva stvarnosti, nikome nisu potrebne; ako ne boluju, onda više i nisu njihove. Iz ove klopke nema dostojanstvenog izlaza. Osim, možda, da se okaneš ćorava posla. Zbog „pritiska“, dakako. A taj je ovih dana u Beogradu dostizao i 1020 milibara!
