Prekjuče mi je do ušiju doprla priča iz kampa za lažne azilante, ili se pravilno kaže ‘iz lažnog kampa za azilante’, jer ja uporno držim da azilanti i nisu toliko lažni, dobro, možda su lažljivi, drže da će azil lakše dobiti ukoliko sebe predstave kao žrtve političkog ili rasnog proganjanja pa zemlju iz koje dolaze ocrne prekoračujuć prirodnu meru, ali istina je da im u maticama koje nisu njihove nije dobro te da bi se rado preselili u svet koji izgleda lepše – ljuštiš krompir, ali u kuhinji lepšoj od tvoje prethodne kujne spojene sa dnevnim boravkom u kartonskom naselju; ljudi čeznu za gradovima u kojima bi im posao čistača ulica bio pesma, kadri su da razvoze picu, ili da seku hleb (kao ja u Filadelfiji kad me Marlis ponekad povede u ketering, pa meni kao najnižem po činu zapadne da isečem jedno dva kilometra bageta, kad to završim daju mi džinovsku tubu sa senfom da pored svakog lista peršuna, a taj peršun sejao je po stotinama tanjira isto neki teški dođoš, napravim mrlju kalibra naše petodinarke; radili smo kod nekog političara koji je imao petsto gostiju, a dao je samo baštu i novac, ništa nije spremio ni pipnuo, ni on ni njegova gospoja), ali im se ne da uopšte konkurišu ni za te poslove! Nego se ustanovi da su priekhali iz sigurne države, tako evropska birokratija knjiži i nas i naše komšije – uz taj za mene neočekivani kompliment pridošlice sikteriše natrag u njima mrsku siguricu.
Daj, pa oni tamo dobijaju smeštaj, džeparac i odlaze kao na godišnji odmor, znaju da će biti vraćeni, ali će barem par meseci provesti izvan svoje sumorne rutine, pa šta, neće da propadne Unija zbog toga, drugo, nisu svi takozvani lažni azilanti takvi, treće, kako bi iko mogao da se nastani u Evropi?! Evo, ja sam sit naše zbilje, predahnuo bih od ovog prenemaganja ko više voli Kosovo, imam vozačku dozvolu, ne gnušam se fizičkog rada, dapače, čuvam okolinu, nisam nasilan, recimo da imam par hiljada evra, za stan i hranu dok ne nađem prvi sezonski posao: kako to da postignem, da budem i ja sit i svi zakoni porodice evropskih naroda da budu na broju? Kako? Nikako. Ili jako teško: novi početak u novom svetu zapravo nije više moguć. Pa da. Evropu niko i ne zove novim svetom, ona je stari kontinent, ono što su Srbi među narodima, to je Evropa među kontinentima, stara dama, Evropa – kopno najstarije!
&
Sloboda kretanja i nastanjivanja postoji, ali za odabrane: Đoković može da živi u kojoj mu drago državi, Bekam isto, ali šta ako neko nema baš toliko uspeha u tenisu, u fudbalu ili manekenstvu, a nije se obogatio ni u trgovini, na berzi ili u tranziciji – kako taj da kaže sebi: „U Srbiji mi nema života, možda ću imati više uspeha u Norveškoj, Nemačkoj ili Italiji, u koju ću se od triju mojih evropskih miljenica iseliti još ne znam, predomišljaću se dok ne prodam zemlju, kuću i ovaj auto koji zagađuje ionako zagađenu okolinu, pa ću ili u Troms, ili u Konstanc, ili u Ventimilju…“ Nema ništa od toga. Porodica evropskih naroda je jedna kapitalistička porodica (ili pre: tvrtka) i primiće samo izuzetnika potrebnog njenom fudbalu i možda univerzitetu; kad evropski klub kupuje igrača iz Srbije ili Ugande pitanje boravka toga imigranta uopšte se ne postavlja, zlatna koka živeće u Evropskoj uniji barem dok joj traje ugovor, može i da ostane tu ako se bračnoj kokinoj družici samo dopadnu klima i neighbourhood, prosečnom homo sapiensu je pak odzvonilo, taj ne može da pusti korene u novoj zemlji, ne da mu se da ostavi kosti tamo gde još niko njegov nije umro! EU gazi slobodu nastanjivanja, ljudi željni boljeg života gaze njene imigracione propise. O takvoj skupini mi je do ušiju doprla priča. Mesto radnje: Nemačka. Lica: 1. građanka našeg porekla, nastanjena blagovremeno u danas ujedinjenoj Nemačkoj, 2. tamošnji činovnici zaduženi za izbeglice i 3. izbeglice.
Našijenka sa Nemcima obilazi kampove, domicilni živalj je iznenađen vedrom atmosferom u prenapučenom prihvatilištu: lažni azilanti svi raspoloženi, šale se, kuvaju kafu sebi i ovima koji su došli da ih prouče, potonji pitaju pređašnje zar im ne pada teško što ima samo jedno kupatilo na četrdeset duša, ma ne, svi nekako dođu na red, nego jedna žena, jedna od naših, ona je problem, uđe u kadu i ne izlazi po dva-tri sata: prvi put ima kadu i ne da joj se da iz tople kupke izađe iako vidi i sama da svaki put prekardaši.
Sad će mi neko reći, a mogu i sam sebi da kažem: šta si se navrzao na Evropsku uniju, pa to isto radi da ne kažem baš od pamtiveka svaka bogovetna država, pa jeste, radi, ali – utoliko gore! Po koga gore?! Pa po sve nas koji bismo u izvesnom stadijumu ličnog i porodičnog razvoja (ili pak teskobe) sreću potražili u drugom klimatskom pojasu i u drugom jezičkom području. Samo što ta sikter-poetika bode oči više kad ju sprovodi zajednica koja se trsi da je izbrisala granice, da je među njenim članicama slobodan kak se veli protok ideja, kapitala i radne snage, a u ovo poslednje spadamo i mi tj. ovi naši koji bi da odu od nas. Jeste i Srbija Mala Unija za mnogog nevoljnika koji bi se oprostio od zemlje predaka i došao bi u ovu ruku na srce pitominu, ali ako nisi izbeglica iz Hrvatske, Bosne ili sa Kosova, ako dakle nisi Srbin, nećeš se ni u Srbiji tek tako nastaniti. Hoćeš ako ministar policije smatra da si potreban orlovima, tako je Brazilac Kleo za pet minuta postao državljanin Srbije, sad igra u Kini, i dobro igra, novinari pitaju popularnog Mihu (koga boravak i karijera u Italiji nisu učinili tolerantnijim prema globalizmu, a potonji se u fudbalu još ponajlakše daje uočiti) hoće li zvati Klea, neću, kaže, on jeste naš državljanin, ali nije naš, tako dakle, teorija krvi i tla, za reprezentaciju Kine Brazilac neće zaigrati jer zakonski pripada Srbadiji, apsolutno romantično!
