„Opozicija mora da izađe iz zavetrine studentskog i narodnog bunta. Ne da taj bunt preuzme, nego da, slušajući volju naroda, proba da ga kanališe u zahtev koji će Srbiju vratiti u političko doba. Pa da kroz dve, tri sedmice izađe pred građane sa ponudom. A pred vlast sa zahtevima.“
Ovo je, da prostite, autocitat. Iz komentara koji sam napisao na ovom mestu pre više od mesec dana.
Drugim rečima, opozicija je opet prespavala. Rascepkana, demonizovana i marginalizovana – ne samo od strane vlasti i njenih medija, već i od studenata – ona nije uspela ni da sedne za sto, a kamoli da izađe pred građane sa ponudom, a pred vlast sa zahtevima.
Traži se zlatna ribica
Jedino što se sada čuje je „prvo da vlast ispuni studentske zahteve, pa onda prelazna vlada!“
Kako bi to uopšte funkcionisalo? Recimo da studenti procene da su zahtevi ispunjeni i na plenumima, dosledno, izglasaju prekid blokada.
Onda, kada se studenti vrate predavanjima i ispitima, kad se nastavnici i advokati vrate poslu, kad se građani vrate svojim životima, tek onda će doći opozicija i reći „e sad hoćemo prelaznu vladu!“
To im ne bi ispunila ni zlatna ribica, a kamoli cinični strateg moći Vučić i to u trenutku kada se konačno ratosiljao studentskog bunta, najveće pretnje po svoj režim otkako je na vlasti.
Razumljiva je strašljivost opozicije. Bunt je prvo studentski pa narodni. Opozicija u njemu nije čak ni ritam-sekcija. Pomalo detinjasto i suviše eksplicitno ograđivanje studenata od političkih partija donelo je opoziciji možda i više nevolja nego Vučiću.
Sada je naša opozicija u tamnom vilajetu. Sa studentima ne može da priča. Ako povuče neki potez samostalno, rizikovaće. Ako ne povuče, propustiće šansu.
Šta studenti moraju da shvate
Opozicija se boji da ih neko ne optuži da jašu na studentskom buntu, da „preuzimaju proteste“.
Iako je bojazan opravdana, opozicija nije tu da joj bude ugodno nego da se bavi politikom. Da formuliše politički zahtev – recimo, prelazna vlada smesta, pa onda izbori. Smesta, dok bunt još traje, a studenti neka procenjuju da li su i kada zahtevi ispunjeni.
Omladini bi pak bilo pametno da uvidi kako nikakvo „ispunjenje“ zahteva neće odvesti dokle treba – do glave partijske hobotnice. Vučić može da im da pipak, ali neće sebe.
Da uvidi, dakle, da sama suština njihovog zahteva i razlog bunta jeste sistem kao takav. A da se on menja samo politički (pošto još nisam čuo da neko hoće da uzme pušku i ode u šumu). I da je za to potrebna opozicija.
Strepnja je dublja od nade. Izgleda da će opozicija sada, možda nevoljko, čekati da im ProGlas kaže šta da rade.
Vučić će ih možda preduhitriti. Uradiće šta god treba kako bi studenti rekli „zahtevi su ispunjeni“, igraće na vreme jer zna da ovo ne može da traje večno. Ako mu se karte poklope, pozvaće na još jedne nameštene izbore negde u aprilu.
Zapanjujuće je da i u ovoj situaciji, kad je sateran u ćošak, Vučić ima više inicijative nego opozicija.
