Okupacija u 280 karaktera

Kolika je cena slobode? Jedan od mogućih odgovora na to pitanje je 44 milijarde dolara, koliko je za Tviter platio najbogatiji čovek na svetu, Ilon Mask. On je ovu mrežu kupio najavljujući da će na njoj omogućiti apsolutnu slobodu govora, pretvoriti je u “digitalni gradski trg” na kome će svako moći da kaže šta god želi, bez straha od kazne ili zabrane. Ta njegova najava dolazi u veoma osetljivom trenutku, kada mediji koje smatramo slobodnim strogo filtriraju informacije vezane za rat u Ukrajini vodeći računa da ne propuste ništa što bi išlo u prilog ruskoj strani. Što Maskov Tviter, navodno, neće raditi.

foto: ap photo

Dva pitanja se prepliću od kako je upravni odbor Tvitera prelomio i pristao da društvenu mrežu prepusti jednom upornom (a neželjenom) kupcu. Prvo pitanje je šta na Tviteru vredi tolike pare, drugo je može li promenjeni Tviter da bude putokaz drugima, bolje rečeno dokaz da sloboda govora donosi civilizaciji prosperitet a ne buku od koje će stradati osetljivi sluh demokratije. Ako je ovaj drugi odgovor pozitivan, onda ne treba žaliti novca, naročito kada novac daje multimilijarder i potencijalno prvi svetski bilioner. Što ne znači da Mask neće lepo zaraditi i ako od te slobode i prosperiteta ne bude ništa, štaviše, to je jedina sigurna stvar u celoj priči.

Dakle, šta na Tviteru vredi tolike pare ako znamo da se radi o kompaniji sa 7500 zaposlenih koji ne proizvode ništa materijalno, odnosno omogućuju korisnicima da razmenjuju poruke ne duže od 280 karaktera? Prvi odgovor je da je to baza od 500 miliona korisnika širom sveta, od kojih je dnevno aktivno oko 220 miliona.

To je deset puta manje od Fejsbuka, odnosno Mete i osam puta od Guglovog Jutjuba, dok Instagram okuplja oko milijardu i sto miliona ljudi. Ali, za razliku od pomenutih društvenih mreža, Tviter ima najveći politički uticaj, to je praktično glavna platforma za razmenu političkih poruka, dok su ove tri u tom smislu dobre pre svega za praćenje ponašanja ljudi i diskretni uticaj na njihove odluke, uključujući onu za koga će glasati na izborima. Ako ćemo da koristimo Maskove opise, Instagram i Fejsbuk su šoping molovi u odnosu na Tviter kao gradski trg gde se drže govori.

USTOSTRUČENA VREDNOST

Sve ove mreže dele sličnu istoriju, nastale su kao startapovi koje je onda neko veći kupio (osim Fejsbuka) kada je video kakav su potencijal. Tako je Jutjub prodat Guglu pre 15 godina, u vreme kada je Tviter tek nastajao, i to za tada astronomski iznos od milijardu i po dolara. Nekoliko godina kasnije (2012), Fejsbuk je za milijardu dolara kupio Instagram, tada tek dve godine star. Danas obe mreže vrede tačno sto puta više, Jutjub oko 160 milijardi, a Instagram oko sto. Fantastična investicija, reklo bi se, mada je prava istina da je sposoban menadžment od odličnog projekta napravio ozbiljan biznis. I upravo to je ono što bi Mask mogao da uradi sa Tviterom, ako govorimo o poslovnom uspehu.

Inače, pre nego što je nasrnuo na Tviter, a taj izraz dobro opisuje način na koji je krenuo da ga kupuje, Mask je razmišljao da napravi novu društvenu mrežu. Onda je seo i izračunao da mu je jeftinije i sigurnije da kupi Tviter, na kojem je jedan od najaktivnijih i najuticajnih korisnika i koji inače obožava.

Tviter trenutno zarađuje pretežno od oglasa, tek 14 odsto prihoda pravi trgujući podacima o ponašanju svojih korisnika. Ilon Mask govori da će potpuno promeniti poslovni model, ali za sada ne otkriva kako. Svakako neće gledati kako mu investicija propada, posebno ako znamo da je veći deo novca za kupovinu pozajmio i da investitori očekuju lep profit, to jest nisu preterano zainteresovani za “umiranje u lepoti”, odnosno slobodi, da se izrazimo fudbalskim rečnikom.

Prosta matematika kaže da je vrednost jednog naloga na Tviteru oko 88 dolara, ako podelimo 44 milijarde sa 500 miliona, ili oko dvesta dolara ako računamo samo one koji su stalno na Tviteru. Tu leži pravi odgovor na pitanje o ceni – vredi li vaš nalog na Tviteru dvesta dolara?

Možda će se mnogi zaleteti da kažu kako bi ga odmah prodali da im neko ponudi te pare, ali pitanje je malo kompleksnije jer su neki nalozi uspostavljani dugo i mukotrpno. Stekli su značajan broj pratilaca od kojih su neki politički i društveno izuzetno uticajni, a korisnici su potrošili, to jest uložili mnogo vremena tvitujući i čitajući tuđe tvitove. Tako gledano, ima naloga koji ne vrede ništa i onih koji vrede milione. Otprilike kao sa knjigama: da li biste vrednost biblioteke računali mereći knjige na kilo po tržišnoj ceni za staru hartiju, ili biste ipak uzeli u obzir neke druge parametre?

U Tviterovom slučaju, u te 44 milijarde ulazi sve ono što smo kao korisnici tamo godinama ulagali, sve veze koje smo napravili, otud je malo zastrašujuća pomisao da smo mi, korisnici, poput dobrovoljnih digitalnih robova na nekoj galiji koji uživaju u veslanju, dok neko drugi od toga pravi profit. Ali, to je druga i verovatno mnogo važnija priča o našem suštinskom nerazumevanju vrednosti u digitalnom svetu, zbog čega nas zbunjuje činjenica da je neko platio 2,9 miliona dolara da bi postao vlasnik prvog objavljenog posta na Tviteru. Ako nam je za utehu, sad ne može da ga proda za više od 14.000 dolara.

HIROVITI GAZDA

Ilon Mask još nije zapravo ni postao vlasnik Tvitera u pravnom smislu, a već je meta uticajnih komentatora i političara. Najpre, mnogi se sada pitaju da li je normalno da jedan čovek bude vlasnik takve platforme, doduše ne dajući istovremeno odgovor zašto bi bilo bolje da ta platforma ostane u vlasništvu manje grupe bogataša. Ilon Mask je, smatraju ti komentatori, hirovit i osvetoljubiv, pravio je skupe skandale na istom tom Tviteru i nije osoba kojoj bi takav resurs trebalo prepustiti, bez obzira što je sposoban da ga kupi.

Odmah se navode primeri poput Džefa Bezosa, drugog najbogatijeg čoveka na svetu, koji je pre deset godina kupio “Vašington post”, digitalizovao ga i učinio jednim od najuticajnijih i najuspešnijih medija u vreme kada štampani mediji slavno propadaju. Poređenje je nepravedno jer se radi o potpuno različitim biznisima, “Vašington post” prodaje vesti koje prave profesionalni novinari, dok je Tviter mreža za komunikaciju.

Potom se govori o opasnostima nastanka “digitalnog trga”, jer nigde u svetu gradski trgovi nemaju vlasnika. Aktivistkinja Džilijen Jork rekla je “Gardijanu” da je opasno porediti Tviter i londonski Hajd park korner, gde svako može da se popne na nešto (da ne stoji na kraljičinoj zemlji) i da priča šta god poželi, nekažnjeno. Jorkova kaže da u Hajd parku vaš glas dobaci do par desetina slušalaca, dok vam Tviter na raspolaganje stavlja milione širom sveta. Po njenom mišljenju, svet će biti izložen ogromnoj opasnosti ako taj megafon bude mogao da koristi ko god poželi, osokoljen Maskovom politikom apsolutne slobode govora.

Mask je onima koji od takvih posledica strepe poručio da on apsolutnim smatra samo ono što je u zakonskim okvirima, što bi značilo da će Tviterovi algoritmi morati da se prilagode različitim tržištima, jer i zakoni brane i dozvoljavaju različite stvari od države do države.

Najoštriji kritičari Tviteru zameraju dve stvari: to što ova platforma omogućava širenje dezinformacija, lažnih vesti i teorija zavere, što može da (i već) ima loše posledice na društvo, kao i to što takve informacije šire anonimni izvori, budući da Tviter ne zahteva nikakvu proveru identiteta korisnika.

IME POZNATO REDAKCIJI

Ilon Mask koketirao je sa idejom da ubuduće identitet korisnika “bude poznat redakciji”, odnosno da mreža štiti nečiju anonimnost u javnosti, ali da svakako zna ko stoji iza naloga, odnosno ko snosi odgovornost za izrečeno. To neće biti popularno ako se sprovede jer je anonimnost, to jest skrivanje identiteta ono što suštinski privlači mnoge na Tviter.

Što se lažnih vesti tiče, Tviter već ima kombinaciju kompjuterske i humane kontrole svega što se na toj mreži objavljuje i uredništvo (ako ga tako možemo zvati) uspostavlja granice slobode govora. Ko ih pređe može biti blokiran ili izbačen sa mreže, to je za teže slučajeve, dok one lakše algoritam priguši, to jest sprečava da njihovu objavu vidi previše ljudi. Ili im stavi etiketu koja upozorava da to što pišu možda nije tačno ili je napisano pod uticajem neke veće sile, recimo vlade države u kojoj se korisnik nalazi.

Nije najjasnije da li će Mask uz apsolutnu slobodu sprovesti i apsolutnu amnestiju, i na Tviter pozvati sve koji su sa njega izbačeni zbog kršenja pravila mreže, poput bivšeg predsednika Donalda Trampa. Tramp je tu dilemu odbacio rekavši da se on na Tviter neće vratiti jer je osnovao konkurentski Truth (Istina).

Osim što se premišlja oko identiteta korisnika, Ilon Mask razmatra i mogućnost naknadnog uređivanja tvitova, o čemu je razmišljalo i dosadašnje rukovodstvo. Dešava se da korisnik, u brzini, napravi slovne ili materijalne greške kojih postane svestan čim klikne na dugme za slanje ili mu neko na to ukaže odmah po objavi. Ideja je da neko ograničeno vreme, minut ili dva od objavljivanja, korisnik može da ispravi, odnosno popravi to što je napisao.

Međutim, to otvara druga pitanja, recimo šta se dešava sa lajkovima i deljenjima onih kojima se dopala prvobitna verzija, za razliku od te ispravljene? Da li je ispravka novi post kojim se briše prethodni, jer ako jeste, ta mogućnost već postoji, tehnički. U suprotnom, ako sam lajkovao nečiji post i to svi mogu da vide, da li ću i sam imati problem ako taj post bude promenjen u sadržaj iza kojeg ne želim ili ne smem da stanem?

Sve to je tek početak novog poglavlja u životu Tvitera, koji više svakako neće biti isti, ali ne znamo da li će biti bolji (i za koga). Recimo, da li bi jednako popularan i privlačan bio Tviter na kome svi nastupamo pod pravim imenom i objavljujemo samo proverene informacije, dakle, nešto bliže Linkedinu nego ovome što imamo sada.

Prva rečenica u ovom tekstu parafraza je prve rečenice u Netfliksovoj seriji Černobil, gde se glavni junak pita koja je cena laži. Ako bismo to pitanje stavili u kontekst društvenih medija i zapitali se koja je cena istine, 44 milijarde dolara nije ništa.