Ogled o posuvraćenom jeziku

Evo se predsednik svih građana i celog Ćacilenda (kako bi rekao Filip Švarm) svakodnevno oglašava uobičajenim koještarijama upućenim svojim obožavaocima, primarni povod su, ovoga puta, bili pucnjava i požar u nehigijenskom naselju niklom pod visokim pokroviteljstvom njega lično na potezu između Predsedništva i Skupštine. Svaki se novi istup građanina Vučića (prirodno) odlikuje povećanom koncentracijom gadosti, te smo sada imali prilike videti čoveka koga policajci ispituju pred kamerama, najpre u ležećem položaju (na stomaku) i s lisicama na rukama, a posle dok sedi, verovatno, u policijskom kombiju.

Dok, s jedne strane, Vučić napreduje u formi širenja gadosti, sadržinski se tu nema šta primetiti: reč je o dnevnoj dozi opijata za tvrđe pristalice SNS-a, dobrodošla prilika da se pažnja skrene sa tmastih oblaka koji su se nadvili nad njime i njegovom ljupkom ekipom (evo se Lončar dr Zlatibor ponovo istakao). I to je sve.

Zbog toga idemo stepenicu dublje, ka razlozima.

Revolucionar bez revolucionarnog jezika

Borba koju građani Srbije vode protiv režima borba je, najsažetije rečeno, za vrednosti. Režim je kontaminirao slobodu, istinu, čast, poštenje, razgovor, stid, pristojnost, solidarnost, saosećanje, vazduh, vodu, grad, smisao… Niz neka nastavi svako po sopstvenom osećaju ugroženosti.

Ali nenadokadiv nedostatak revolucionarnog Vučićevog režima jeste što ne nudi nov sistem vrednosti. Uništenje starih vrednosti, naime, nalazi se u osnovi svake revolucije: francuska revolucija srušila je monarhističke vrednosti i odmah je ponudila nove, republikanske. Istovremeno, ponudila je i novi jezik. Oktobarska revolucija srušila je caristički režim i ponudila nove, socijalističke vrednosti. Odmah je instalirala i drugačiji jezik.

Vučić je porušio građanske vrednosti, ali je, eto, propustio da ponudi nove. To se najubedljivije vidi u jeziku: režim ne uspeva da izađe iz jezičkog sistema koji je srušio, ali time upada u ono što se, u filozofiji, zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda režim upada samome sebi u usta.

Pošto, dakle, ne može da izgovori „ja se zalažem za neslobodu svih osim sebe“ on izgovara sloboda, ali u njegovoj slobodi čuje se nesloboda.

Pošto ne može da kaže „laž je legitimni instrument moje vladavine“, on kaže da govori istinu i ništa osim istine, ali iz njegove istine sikće laž.

Pošto ne može da kaže „odanost meni i mojoj osobi važnija je od časti i jedina vrednost do koje držim“, on će reći da je častan čovek, kao i ceo Ćacilend. Što reče Njegoš: „Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom“.

Pošto ne može da kaže „šta me briga za poštenje dok pare namenjene rekonstrukciji novosadske železničke stanice kaplju u moje džepove i džepove meni odanih“, on se zaklinje na poštenje, ali njegovo poštenje nije drugo do razbojništvo nad građanima sopstvene zemlje.

Dok poziva na razgovor utapa nas u bujici svojih monoloških somnambulija. Svako neka nastavi niz i proveri rečene pojmove po meri sopstvenog besa.

Neka sve propadne, osim mene

Evo, uostalom, šta je predsednik svih građana i celog Ćacilenda izgovorio u gradu bez vode, Zrenjaninu, samo dan pre nego što se u Ćacilendu zapucalo i zaigralo vatrom (rečenica po rečenica):

„Ne smeta im desetine i stotine fakulteta i škola koje neko blokira.“ (Ko su ti kome „ne smeta“? Ne postoji pribrani građanin Srbije kome ne smeta to što fakulteti i škole, zagušeni ćacijima, ne funkcionišu, jedino režim ne preduzima ništa da bi proradili. Dakle, kada kaže da nekome neimenovanom „ne smeta“ on kaže „ne smeta meni; neka propadne obrazovanje, nek’ propadnu fakulteti, neka nam deca ostanu nepismena, pa šta, ja ću i dalje da vladam, jer jedino to je važno“).

„Ne smeta im što deca ne idu u školu, baš kao u Gazi što ne idu u školu.“ (Dakle, kome „ne smeta“? I kakve veze deca u Srbiji imaju s decom u Gazi, osim što su mali Palestinci izloženi genocidu koji Vučić podržava, dok su mali Srbi izloženi njegovim izlivima mržnje i gneva?)

„Smeta im jedan mali park.“ (Ama, čoveče, kome smeta park? Istina, svima nama smeta što su park, zajedno s ulicom, zaposeli likovi s poternica, a i kome normalnom ne bi smetali?)

„Samo im to smeta. Smeta im jer taj park je bio klica otpora, taj park je bio malo mesto u srcu Srbije odakle je otpor krenuo, otpor okupaciji, otpor rušenju Srbije.“ (Dobro, predsednik svih građana i celog Ćacilenda govori metaforično. Kad kaže „park“ on, u stvari, misli na likove s poternice koji su taj park, po njegovom naređenju, zaposeli, pa dobili i policijsku zaštitu da ih policija ne bi maltretirala… ako razumete šta hoću da kažem. No, kada prvi revolucionar među svim revolucionarima izgovori „otpor“ on, prema ponuđenom modelu, upućuje na batinaše koji štite njega i njegov režim od otpora koji građani pružaju njemu i njegovom režimu. Kada kaže „okupacija“ on najdirektnije upućuje na sebe i svoju neobičnu organizaciju – jer drugog okupatora ove zemlje nema. Kada izgovori „rušenje Srbije“ tu se vide jedino on i njegovi buldožeri, kako stvarni tako i metaforični, jer i Beograd na vodi je vid rušenja.)

„I taj simbol otpora i danas postoji, taj simbol snage Srbije koju ne mogu da sruše.“ (Simbol otpora su, naravno, studenti koji su se okrenuli protiv njegovog režima, ali u njegovom neizgrađenom rečniku batinaši postaju simbol, jedino što postaju simbol njegove pogubne vladavine, a ne slobode.)

„A sve su hteli da sruše, ama baš sve.“ (Hm, ko su oni?)

Dakle, ovaj nesrećni revolucionar nije uspeo da shvati da je revolucionarni jezik nužni pratilac svake revolucije, da se upravo jezikom artikulišu nove vrednosti, pa sada, kada je svoju revoluciju izveo, kada je porušio civilizacijske vrednosti, našao se u nebranom jezičkom grožđu i ne uspeva u starom jeziku da proizvede nijednu kategoriju koja se ne odnosi na njega samog. Jer, za razliku od ljudi, jezik ne laže.